Демонстрација компоненти ЦМС сустава
На празник рођења Светог Јована Крститеља (07.06.2015.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијрејску Литургију у Бенковцу. У храму посвећеном управо овом великом празнику данас се окупило мноштво верника како би заједно прославили и присуствовали резању славског колача и славкој Литији. Препуна црква још једном је доказала неоспорну снагу православља и истрајност у вери људи са подручја Далмације.
Вест о рођењу Светог Јована пренесе архангел Гаврило који се, шест месеци пре свог јављања Пресветој Марији Дјеви, приказао првосвештенику Захарију у храму јерусалимском, објавивши чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах архангеловим речима и због тога оста нем до осмог дана по рођењу Јовановом. Када дођоше рођаћи Захаријеви и Јелисаветини и упиташе га које би име хтео да надене сину, он написа на комаду даске Јован и од тог трена глас му се поврати. По целом Израиљу пронела се вест о појави архангела Господњег и о овом чудесном догађају, па тако за то чу и злогласни цар Ирод. Он посла џелате у дом Захаријин да убију малога Јована, али га мајка већ беше сакрила. Разјарен неуспехом џелата Ирод их посла у храм да убију Захарију и они тако учинише. Захарије би убијен, а његова крви се усири и скамени на плочама и остаде тако да заувек сведочи о неделима Иродовим. У скровишту у пустињи Јелисавета се убрзо упокоји, а младенац Јован остаде сам на старању Божијем.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је данас (05.07.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење братства манастира. На данашњи дан сећамо се Светог свештеномученика Јевсевија, епископа самосатског, који је за време свога живота био белики борац против аријанске јереси, а пострадао је мученички, 379. године. У време гоњења хришћана од стране цара Јулијана Одступника, епископ Јевсевије скинуо је са себе свештеничку одору и обукао војничко одело, па је заједно са војском кренуо у обилазак гоњених цркава у Финикији, Сирији и Палестини, постављајући потребне свештенике, ђаконе и остале клирике. Заједно са изгнаним патријархом Мелетијем из Антиохије сазвао је Сабор 361. године на коме је, у присуству 27 архијереја, строго осуђена аријанска јерес, а православна вера установљена онако како је изражена на Првом васељенском сабору. Након кратког царевања благочестивог цара Јовиниана, на његово место долази зли цар Валент који поново почиње да гони хришћане. Тада свети Јевсевије беше прогнан у Тракију, али не поклекну ни пред овим искушењем и дочека време цара Грацијана који даде Цркви слободу, а прогнане архијереје врати на њихова места. По повратку у Самосат, Јевсевије крену по земљи да народу пронађе законите пастире, а када стиже у град Долихин да би устоличио новог архијереја и искоренио јерес аријанску један фанатични јеретик баци са крова цреп на њега и нанесе му повреде од којих се овај светитељ упокоји.
Светлим примером свог мучеништва овај светитељ послао нам је безвремену поруку истрајности у исповедању православља и одолевању искушењима. Он нам је показао колико је значајно признати и познати Бога без обзира на невољу која нас је задесила, а сличну поуку видимо и у јеванђељској причи која се могла чути на данашњој Литургији. Ово читање из Јеванђеља по Матеју говори о времену када је Господ идући наишао на два бесомучника који су живели у гробовима четрдесет година мучени демонским силама и уносили страх народу који је због бриге за свој живот широко заобилазио тај пут. Видевши Исуса они повикаше, „Шта хочеш од нас, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?“ Они замолише Господа, ако их већ изгони, да их пусти да оду у крдо свиња које су пасле у близини. Исус им услиши молитву, а свиње гоњене демонима навалише све са брега у море и утопише се. Видевши то свињари побегоше у град и испричаше све тамошњем народу који се уплаши оваквога чуда и затражи од Господа да оде из њиховог краја. Ови људи, уместо да са благонаклоном захвалношћу гледају на господње дело којим су спасена два човека, уплашише се његове моћи и подлегавши искушењу страха, од себе удаљише Господа. Тиме су и они поставили својеврсан пример и дали поруку погрешног и погубног поступања, јер су од себе одагнали највећу благодат, везујући се за земаљске губитке (какав је био губитак свиња) и остајући тиме слепи за чудо. Постоје многи начини на које се човек несвесно удаљава од Бога, али је бит управо у томе да не дозволимо да нас искушења која доносе свакодневни проблеми натерају да окренемо леђа Господу, већ да Га, попут демонима опседаних људи у Јеванђељу, без обзира на муку увек препознајемо и уздамо се у Њега, јер је то једини пут ка миру и избављењу.
Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника или се доносе на пријемни испит.
Уз молбу прилажу се следећа документа:
а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха;
б) свједочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оцјенама;
в) љекарско увјерење да је кандидат душевно и тјелесно здрав
г) увјерење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин и да није ожењен;
д) писмени пристанак родитеља/старатеља да кандидат може уписати богословију;
ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе.
Пријемни испит за кандидате за пријем у Епархију далматинску одржаће се 02.07.2015.г. (четвртак) у просторијама Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки, са почетком у 10:00 часова.
Напомена: Кандидати су обавезни донијети све горе наведене документе и дати их на увид испитној комисији.
На Видовдан (28.06.2015.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије, уз саслужење свештенства Епархије далматинске служио је Свету Архијерејску литургију у манастиру Лазарици. Велики број верника из Косова, али и других крајева Епархије далматинске окупио се да заједно прослави велики празник који је и храмовна слава овог манастира, а међу њима и Боса Продановић, отправник послова амбасаде Републике Србије у Хрватској. Након Свете Литургије одржана је славска Литија, а потом је у манастирској трпезарији приређена трпеза љубави. Приређен је и богат културно – уметнички програм на коме су наступили изворна група Голубић, српско културно друштво Просвјета Сплит и дечији хор Покрова Пресвете Богородице. Епископ Фотије честитао је свим присутнима овај празник и истакао духовну вредност историјског догађаја којег се данас присећамо. Предање каже да се уочи Косовске битке кнезу Лазару приказао анђео Господњи и упитао га за које царство хоће да се определи, земаљско или небеско. Свети цар Лазар одабрао је царство небеско и на тај начин определио цео српски народ да поучен његовим примером и жртвом увек поносно следи пут православне вере који води у једино вечно цаство Господње, рекао је Епископ Фотије.
Празник посвећен Светом мученику Лазару, српском кнезу, за наш народ одувек је имао посебан значај, о чему сведоче разне песме које су о њему испеване, народна предања, али пре свега сабрања верника који се на данашњи дан налазе у заједничкој молитви по читавом свету. За време свога живота кнез Лазар био је велики ктитор и добротвор Цркве, обновио је многе манастире попут Хиландара и Горњака, а саградио Лазарицу и Раваницу. За ослобођење српског народа од турских окупатора борио се у неколико наврата, а на Видовдан 1389. године у Косову Пољу повео је српску војску против турског султана Мурата И у битку у којој је и сам изгубио живот. Сахрањен је у својој задужбини, Раваници код Ћуприје, а затим су његове мошти пренете у сремску Раваницу, одакле су за време Другог светског рата премештене у Саборну цркву у Београду, где и данас почивају.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је данас (21.06.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење братства манастира. На дан помена Светог Јефрема, патријаха антиохијског, у храму посвећеном Архангелу Михаилу, у заједничкој молитви окупио се велики број верника.
Након Светог Причешћа присутнима је Епископ Фотије говорио о важности духовне борбе која се одвија у свакоме од нас, а за циљ има одвајање од греха и земаљске, телесне филозофије. Православље представља борбу између боголиког човека у нама и оног земаљског човека, склоног страстима и робовању телесним задовољствима. Те две силе се у нама боре од тренутка кад смо крштењем примили благодат Духа Светога, рекао је Епископ Фотије. Модерно доба све се више удаљава од Бога, постављајући као примарне вредности у нашем друштву материјализам, новац и моћ. Управо у томе лежи замка савременог живота, јер човек који има новац мисли да са њим може да добије све што му треба и тако се све више удаљава од Господа, а уместо тога почиње да обожава новац. Искушење среброљубља на тај начин поробљава човека који постаје слуга материјалним добрима и заборавља своје духовне потребе, па на тај начин спутава Христа у себи. То је само једно од искушења којима ваља одолети, а у томе нам помажу литургијска сабрања, молитве и Света Тајна Причешћа. При томе не смемо запоставити доброчинства и остале хришћанске врлине, јер је то оно што нас припрема да бисмо задобили божанску светлост у својој души.
Од 2011.г. благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г.Фотија почела је обнова ове свете обитељи, а 2013.г. активно је одпочео манастирски живот у Светонедељској обитељи манастира Оћестово. Захваљујући Божијој помоћи и људима добре воље урађено је доста на манастирској обнови. Даљи планови, благословом Епископа Фотија, базирају се на израду новога конака, неопходнога за живот братије овога манастира и смештај за придошле госте које манастир редовно посећују. На нашу радост, све више и више људи жели да посети ову светињу и проведе дан са братијом манастира, па су нам нови стамбени простори потреби за несметан живот и рад. Сходно чињеници да нисмо у могућности да сами наставимо даље радове и надајући се опет у помоћ добрих људи, сматрамо да ћемо и ове као и протекле радове завршити уз Божију и Вашу помоћ. Обнављајући светиње ми обнављамо себе и остављамо сведочанство за покољења која долазе као што су нама оставили у наслеђе наши богољубиви оци.
ПОМОЗИМО ИЗГРАДЊУ ОВЕ СВЕТИЊЕ!
Кунски рачун:2402006-1100648908 ИБАН:8824020061100648908 ЕРСТЕ АНД СТЕИЕРМАЕРКИСЦХЕ БАНК Д.Д. СWИФТ: ЕСБЦХР22XXX
У ноћи између 18. и 19. јуна 2015.г. проваљена је црква св. великомученика Георгија у Жегару. Непознати провалник је обио јужна врата и ушао у храм. У храму није причињена већа материјална штета осим што је непознати провалник обио кутију са добровољним прилозима и узео новац. Надлежни свештеник јереј Слађан Тубић је обавијестио полицију која је извршила увиђај. Надамо се да ће починиоц овог злог дјела бити пронађен и да се овакви и слични догађаји више неће понављати.
Молитвена прослава почела је дан раније, 6. јуна, вечерњим богослужењем коме је предходило служење Доксологије Његовом Преосвештенству Епископу далматинском г. Фотију. Празничном вечерњем богослужењу присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије.
Евхаристијским сабрањем началствовао је Владика Фотије уз саслужење Владике Сергија, игумана манастира Крупе Гаврила (Стевановић) као и већег броја презвитера и ђакона из Епархије франкфуртске и све Немачке. Након освећења славских знамења колача и жита, освећен је и живопис храма Светог мученика Јована Владимира. Владика Сергије поздравио је драгог госта Владику Фотија и поучио присутни верни народ о значају живописа, истакавши да и живопис представља небеску Литургију, небеску Цркву. Даље, у наставку обраћања народу, Владика Фотије у својој беседи је рекао да и данас у овоме свету могуће је бити свет. За то су нам најбољи примери, овде осликани светитељи Божији, који су у овоме свету постали свети. У овоме богатоме, западном свету где је све сконцентрисано на увећавање материјалног богатства, ми треба да делимо милостињу, помажемо се међусобно и помажемо онима којима је помоћ потребна, истакао је владика Фотије.
По Литији уприличеној након освећења храмовног живописа, Епископ Сергије уручио је заслужнима одликовања за изградњу минхенског храма и црквеног центра. Том приликом уручена су одликовања: протопрезвитеру-ставрофору Слободану Милуновићу и Бајерише Јунге Ринг, Орден Светога цара Константина које је доделио Свети Архијејски Синод Српске Православне Цркве, док су епископске грамате добили: такође, прота Слободан Милуновић и протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Трајковић, протопрезвитер Маринко Рајак, протопрезвитер Милорад Јовановић, црквена Општина Минхен, Коло Српских Сестара, хор Свети Јован Владимир, као и фрескописац Станоје Богићевић.
Овом молитвеном слављу присуствовали су представници римокатоличке и евагелистичке цркве, као и организације из сфере минхенског друштвеног живота.
Након Литургијског славља, трудом свештенства и црквеног одбора, и народа парохије минхенске, уприличена је свечана трпеза љубави, уз културно-уметнички програм и прикупљена скромна помоћ Богословији у манастиру Крки.
преузето са: [www.сербисцхе-диозесе.орг](хттп://www.сербисцхе-диозесе.орг/04/де/саопстења/освесхтан_зхивопис_у_минхену)
На Петровске покладе (07.06.2014.), Свету Литургију у манастиру Крки, уз саслужење братства манастира служио је протојереј - ставрофор др Владимир Ступар. Отац Владимир и ове године дошао је као изасланик Светог Синода на матуру ученика Богословије Света Три Јерарха. У својој беседи он је позвао вернике да преиспитају природу своје љубави према Богу. Иако би свако од нас на питање да ли волимо Господа одговорио потврдно морамо имати у виду да су другачије особине праве, божанске љубави од тога како човек ово осећање схвата. Да бисмо у себи гајили љубав која је достојна Господа морамо на све своје ближње гледати као на браћу и сестре и свој принос на Светој Литургији давати из дубине срца, знајући да смо са сваког литургијског сабрања изашли другачији, оплемењени и дотакнути Божијом љубављу. Само са Христом у нашим мислима и отклоњени од сваке врсте егоцентизма можемо тврдити да волимо Господа, рекао је отац Владимир.
Овај дан посебно је важан за манастир Крку, јер је данас из њега изашла још једна генерација свршених богослова који су протеклих пет година свога живота ту провели да би се приближили Господу и одавде понели веру, доброту и благостање. Уз Божији благослов они ће наставити своје школовање и, надамо се, једног дана поново доћи у овај манастир као свештеници и добри пастири захваљујући знању које су овде стекли.
На празник Светог цара Константина и царице Јелене (03.06.2015.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење братства манастира. Помен знаменитом цару Константину и његовој мајци Јелени врши се на овај дан када се присећамо њиховог великог доприноса православној вери. Пред битку са Максенцијем цар би уплашен због веће бројности супарничке војсе када му се на небу указа сјајан крст и на њему написано:“Овим побеђуј!“ Он тада нареди да се искује велики крст по угледу на онај који му се приказао и да се стави испред његове војске и снагом вере порази непријатеља. Након тога, 313. године, цар изда Милански едикт којим нареди да се прекине гоњење хришћана. После битке у којој порази Византијце, цар сагради на Босфору град Константинопољ, али паде у тешку болест.
У тој невољи још му се једном Господ смилова, јавише му се апостоли Петар и Павле и рекоше да потражи Епископа Силвестра који ће га излечити. Епископ над њим изврши Свету Тајну Крштења и поучи га хришћанској вери, а када у цркви наста раздор због јереси, цар Константин сазва 325. године у Никеји Први васељенски сабор на коме се осуди јерес и утврди православље. Његова мајка, царица Јелена посети Јерусалим, сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе цркве по Светој Земљи.
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, а у организацији црквене општине задарске, ходочасници из Задра и околине ходочастили су у манастир Гомирије, гдје су учествовали на св.Литургији. Вјернике је на крају св. Литургије са пригодном бесједом поздравио игуман манастира отац Михаило.
Након лијепог дружења у манастиру кренули су пут Моравица, гдје су посјетили цркву св. Георгија и ту је сачекао надлежни парох протојереј-ставрофор Јеленко Стојановић. Поклоничка група изразила је велику радост, надајући се у будућности поновном одласку у наше дивне манастире и цркве.
У уторак први по Педесетници (2.6.2015.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у Бискупији. Духовски понедељак прослављен је у храму Свете Тројице уз литургијско сабрање мноштва верника Епархије далматиснке. Овим празником сваке године свечано се обележава зачетак Цркве Христове. Након Христовог Вазнесења Његови ученици остали су у Јерусалиму чекајући да се испуни реч Господња. Када су се сви скупили на Педесетницу у заједничкој молитви, Дух Свети у виду огњених језика показа се и спусти на сваког од апостола. Они тада изађоше на кров куће и почеше да проповедају на језицима које до тада нису знали, тако да их је сав окупљени народ могао разумети.
Три хиљаде људи на тај дан прими веру Христову заједно са Светом Тајном Крштења од дванаеторице апостола. Од тренутка крштења свако од нас доживљава своју личну Педесетницу, јер се на нас спушта Свети Дух и уводи нас тако у обећано царство Христово, рекао је Еписко Фотије. Управо зато од тог догађаја свако од нас мора да почне да живи духовним животом, борећи се константно да у њему Божији закони превладају оне телесне и пролазне. Пост и молитва наше су главно оружје против греха и искушења, јер управо кроз њих призивамо на себе благодат Духа Светога. Подвиг духовног просвећења представља борбу свакога од нас да од себе отерамо силе зла, а то ћемо најбоље учинити ако своје ближње посматрамо као браћу и сестре и кроз однос према њима показујемо љубав према Богу.
На празник Силаска Светог Духа на апостоле - Педесетницу (31.05.2015.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Обровцу уз саслужење свештенства и монаштва епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је честитао храмовну славу присутним вјерницима и нагласио колико је велики и важан празник Педесетнице за све хришћане. Обичај на овај празник је да се у храм уносе зелена трава и цвијеће од којих се плету вјенчићи које за благослов вјерници носе својим домовима. После Свете Литургије освећено је славско кољиво, преломљен колач и читане су Духовске молитве. Потом је припремљено послужење за све присутне.
На празник светих равноапостолних Кирила и Методија (24.05.2015.), учитеља и просветитеља словенских, служена је света Литургија у Кистањама. Началствовао је протонамјесник Ђорђе Веселиновић,парох И кистањски, а саслуживали су јеромонах Херувим, настојатељ манастира Оћестово,јеромонах Севастијан,сабрат манастира Крка и протођакон Дајан Трифуновић,епархијски ђакон.
По завршетку свете Литургије освећено је славско кољиво и пререзан славски колач. Пригодном бесједом обратио се вјерном народу протонамјесник Ђорђе Веселиновић честитајући свима данашњи празник.
Потом је у просторијама СНВ-а приређено послужење за вјерни народ, трудом кума данашње славе Недјељка Бјелановића.
На дан када славимо пренос моштију Светог оца Николаја 22. 05. 2015. године служена је Света Литургија у Кули Атлагић и прослављена је храмовна слава. Свету Литургију служио је протонамјесник Миле Савичић уз саслужење јереја Слађана Тубића и јереја Младена Скопљака. Након замвоне молитве пререзан је славски колач. После Свете Литургије јереј Младен Скопљак обратио се сабраном куљанском и равнокотарском народу честитајући им храмовну славу и поучио вјерни народ.
О празнику Светог Василија Острошког (12.05.2015 г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештенства и монаштва служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Црногорци, који данас прославља своју славу. Милошћу Божјом и молитвама Светог Василија у манастиру се сабрао велики број вјерника имотског краја и околине. На малом входу отац Драган Михајловић одликован је чином протојереја.
У својој бесједи Владика је говорио о животу и подвигу Светог Василија као и о његовој непоколебљивој вјери и љубави, позвавши и нас да се угледамо на њега. Примивши часне дарове са својим Архијерејем учинили смо трократни опход око светог храма и пререзали славски колач, а у порти је учињено послужење за све присутне, потом организован ручак у просторијама црквене општине Имотски трудом и залагањем проте Драгана.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је данас (10.05.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Овој Литургији присуствовала је група од око 40 верника који су из Бања Луке дошли да обиђу далматинске манастире, Крку, Крупу и Свету Недјељу.
На данашњи дан обележавамо спаљивање моштију Светог Саве које су за време турске окупације запаљене не би ли се код српскога народа пољуљала вера у Христа и у овог светитеља. Његове мошти почивале су у манастиру Милешева, да би по наредби београдског Синан – паше биле пренете у Београд и 27. априла 1594. године запаљене на Врачару. Уништењем светих моштију Турци су желели да сломе дух српскога народа и његово православље, натеравши га да се удаљи од свога великог свеца и да га заборави. Ипак, тај им наум није уродио плодом, јер је Свети Сава остао итекако жив у нашим срцима, за шта је најбољи доказ величанствени храм посвећен њему, који се данас налази управо на оном месту где су непријатељи покушали да га избришу из колективног сећања Срба.
Овај велики светитељ један је од људи који су, кроз историју, доживевши сусрет са Богом, направили преокрет у своме животу и на тај начин неизрециво обогатили животе небројено много других људи. Управо тај сусрет са Господом јесте основни циљ ка коме бисмо сви требали да тежимо, рекао је Епископ Фотије. Из данашњег јеванђеља чули смо причу о жени Самарјанки која је сусрела Господа Христа и у разговору са Њим схватила да је управо он дуго ишчекивани Син Божији. Иако је потицала из незнабожачке средине и до тада није живела врлинским животом, ова жена је препознала Спаситеља и пустила га у своје срце, што је натерало да схвати грехе из свог пређашњег живота, да се окрене Богу и настави да живи према Његовим заповестима и уз Његову благодат. Искуство Самарјанке представља својеврсну метафору у којој се може пронаћи свако од нас, јер је прекретница сваког живота просветљујући сусрет са Господом, а труд који прилажемо да би га сусрели управо је наше литургијско сабрање, примање Светог Причешћа, али пре свега однос према ближњима. Свети оци кажу да срећући друге људе на неки начин сусрећемо и Бога, јер је сваки човек икона Божија, па своју љубав према Њему показујемо кроз понашање према другим људима.
У четвртак (7.5.2015.г.) Његово Преосвштенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у пратњи протођакона Дајана Трифуновића и свештеника Бориса Медака и Бојана Савића поделио је хуманитарну помоћ најсиромашнијим становницима Отишића Цетине, Штикова, Радучића и Ивошеваца.
Ова хумантитарна помоћ прикупљена је у ЦО Имотски трудом и залагањем надлежног свештеника оца Драгана Михајловића. Ова пракса, ако Бог да, треба да се настави и даље у оквиру хуманитарног пројекта Епархије далматинске „Милостиви Самарјанин“, јер непрестано требамо да се присјећамо ријечи светог апостола Павла:“... добро чинити да вам не досади“.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на празник Светог великомученика Георгија (6.5.2015.г.) Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овом светитељу, у Книну. Овај велики празник представља једну од највећих српских слава, па ће тако данас многи православни Срби у Далмацији уз славску свећу, колач и кољиво окупити своје ближње.
Овај прослављени светитељ истицао се богоугодним делима од своје младости. Као младић од двадесет година доспео је до чина трибуна у служби цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење хришћана, Георгије иступи пред њега у име Христа, због чега га цар осуди на разна мучења. Време страдања провео је у смирености и молитви, захваљујући чему је успео да одоли многим искушењима и преживи да би ширио реч Божију. Захваљујући његовим чудесима многи људи тога доба примише хришћанство, а међу њима и царева жена Александра. Кад то сазна, цар нареди да се царица погуби мачем, а сам Георгије би посечен 303. године. Његова чуда нису престала са његовим упокојењем, јер га је Господ због добрих дела које је за живота чинио обдарио силном моћи којом овај светитељ непрстано помаже свима који се у његово име моле.
Из примера Светог Георгија треба да се поучимо да нам је овај живот дат да бисмо се припремили и удостојили живота са Богом, а то можемо чинити само кроз љубав према Богу и према својим ближњима, рекао је Епископ Фотије. Да бисмо били истински хришћани и да би нам Свето Причешће било на спасење, морамо се бранити од сваке врсте мржње. Наш је подвиг да се измириммо са својим ближњима и да на Свету Литургију дођемо у миру и љубави са свима, измоливши опроштај од оних којима смо учинили нажао и опростивши онима који су нама нашкодили. Само и једино тако можемо бити плодотворно тло да се у нама настани Свети Дух и на тај начин постанемо вредни његове благодати.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на празник Светог Николаја Жичког (03.05.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. На данашњи дан обележава се пренос моштију овог светитеља које се налазе у манастиру Лелић, у Србији.
Владика Николај био је велики просветитељ који је сведочио Јеванђеље, не само у Србији и на Балкану, већ по читавој Европи и Америци, борећи се за истину православља. Са Патријархом Гаврилом (Дожићем) био је у заробљеништву у нацистичком логору Дахау, а заједно са својим народом понео је крст страдања у време балканских ратова, Првог и Другог светског рата. У сваком од тих тешких времена његова основна мисија била је ослобођење и уједињење српског народа и очување Светог православља. На ову, и многе друге теме, одржао је небројено много предавања и проповеди, па је до данас остао упамћен као велики отац Цркве и духовник, један од највећих српских црквених писаца и брилијантан беседник. По завршетку Другог светског рата Свети Николај завршио је као прогнаник у Америци, где је наставио да проповеда Јеванђеље Христово и тамо се упокојио 1956. године. Његове мошти пренете су 1991. године у Србију, а у мају 2003. године проглашен је светитељем.
Након Свете Литургије Епископ Фотије поздравио је присутне вернике уз велику радост због данашњег сабрања на овом светом месту. Манастир Крка представља духовни центар Епархије далматинске, јер је кроз историју носио духовни живот православних Срба овога краја. Управо из њега текла је борба за очување Светог православља, српске културе, традиције и језика и самог постојања Срба на овим просторима и зато је важно да се увек изнова окупљамо у њему слушајући јеванђељске проповеди о великим Божијим чудесима, које нас утврђују у нашој вери, рекао је Епископ Фотије.
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, а у организацији Црквене општине книнске, 27. и 28. априла 2015. год. ходочасници из Книна и околине учинили су полконичко путовање у манастир Острог. Поклоничко путовање предводио је протојереј Владимир Вукосављевић са јеромонахом Јованом (Ковачевићем), сабратом манастира Драговић. Група поклоника, првог дана ходочашћа,на путу до Острога, обишла је још неколико православних светиња; Храм Св. Тројице у Мостару, манастир Житомислић, манастир Тврдош код Требиња, Саборну цркву Ваведења Пресвете Богородице у Требињу, да би у вечерњим сатима стигли у конак Доњег манастира смештеног код Цркве Свете Тројице. Наредног дана верници су након јутарње молитве учествовали у Светој Литургији на којој се већина поклоника причестила Тијелом и Крвљу Господњом. Велика је радост и духовно укрепљење поклоника што су се поклонили и цјеливали свете мошти великог угодника Божијег и чудотворца Св. Василија Острошког, гдје им је поред кивота Светитеља прочитана молитва за здравље, како њих самих тако и њихових сродника и свих оних које су у тај дан са собом повели у мислима на ово свето мјесто. Након одласка из Острога, група поклоника посјетила је и велепни, новоизграђени храм Васкрсења Христовог у Подгорици и цркву Свете Тројице у Будви, да би у касним вечерњим сатима стигли испред храма Покрова Пресвете Богородице у Книну. Ходочасници су у манастирима дочекани и угошћени са великом братском љубављу и имали су прилике да се упознају са историјатом , животом и радом манастира и њиховог братства. Поклоничка група, у којој је ове године било и много младих ходочасника, деце полазника православног веронаука у Книну, изразила је радост и одушевљење посјетом манастирима, напојивши се тако са извора воде живе, духовном снагом и љубављу своје вјере, и надајући се у будућности поновном одласку нашим дивним светињама.
Црквена општина книнска захвална је свешетенству и монаштву цркви и манастира на братском пријему и гостопримству.
У Недељу трећу по Васкрсу-Мироносица (26.4.2015.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Свете Литургије, Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о тајни Христовог Васкрсења и светим мироносицама које су прве дошле на Христов гроб и увјериле се истинитост Његовог Васкрсења.
Дана 24.4.2015.године Епархију далматинску је посјетио г. Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе А П Војводине, а у пратњи г. Славише Грујића секретара Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање АП Војводине.
Том приликом посјетили су манастире Крку и Крупу, те храмове: Светог Спиридона у Скрадину, Светог Спаса у Шибенику, Саборни храм у Шибенику и Светог пророка Илије у Задру. Циљ посјете је био увид у стање и фазу изведених радова у будућим ризницама-музејима на подручју Епархије далматинске, у којима ће бити смјештено културно благо СПЦ Епархије далматинске по поврату из Републике Србије, а које је у последњем рату 1991.-1995., у циљу очувања, смјештено у музејима СПЦ у Републици Србији.
У оквиру посјете, у Шибенику их је примио и угостио Епископ далматински Господин Фотије, те су заједно обишли шибенске храмове и упознали се са стањем будуће ризнице-музеја Епархије далматинске у Шибенику.
У недељу прву по Васкрсу – Антипасхе (19.4.2015.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у светоуспењском манастиру Крупи, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
На данашњи дан наша Света Црква прославља спомен на чудесни догађај и Томино невјерје. Он је био један је од дванаест великих апостола. Његовом сумњом у Васкрсење Господа Христа, добила се нова потврда тог чудесног догађаја. Васкрсли Господ поново се јавио ученицима да би увјерио Тому. Господ му рече: “Пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран”. Тома узвикну: “Господ мој и Бог мој”. Послије силаска Духа Светог, апостоли су коцком одлучивали куда ће ићи на проповијед и свети Тома доби далеку Индију. Охрабрен Господом, много је народа тамо обратио хришћанској вјери, установио цркву и поставио свештенике и епископе. Између осталих, обратио је и двије сестре, жене двојице кнежева Тертијану и Мигдонију. Кнез Муздије, Тертијанин муж, коме је апостол крстио жену и сина Азана, осудио је светитеља на смрт. Тако је свети Тома окончао свој земни живот. Прије смрти и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Пошто је стигао касно замолио је да отворе гроб Пречисте, али њено тијело не бијаше тамо. Господ је већ узео своју мајку у насеље небеско. Тако је свети Тома својим неверовањем утврдио вјеру у васкрсење Господа, а својом доцњом открио чудесно прослављење Матере Божје.
Мира Лолић-Мочевић - 07.04.2015.
Велики јубилеј Српске православне Богословије Света Три Јерарха при манастиру Крка, четиристо година од њеног оснивања, на свечан је начин обиљежен на Васкршњи Уторак, 14.4.2015. године, у Културном центру Бански двор, бањалучком храму културе.
Свечаности су присуствовале бројне угледне званице, међу којима су били Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г.Г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, Његово Преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Г.Г. Атанасије и Његово Преосвештенство Епископ горњо-карловачки Г.Г. Герасим, те предсједник Владе Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, генерални конзул и конзул Републике Србије у Републици Српској г. Владимир Николић и г. Радослав Илић, градоначелник града Бања Луке г. Слободан Гаврановић, поједини министри Владе РС и остали гости.
Пригодну свечаност поводом четиристоте годишњице постојања Богословије заједно су приредили, уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија, професори Богословије и суорганизатор Елнос група.
Српска Православна богословија започела је свој рад далеке 1615. године у манастиру Крки, што је сврстава у најстарије богословије Српске Православне Цркве. У својој богатој историји ово православно училиште мијењало је своја сједишта, услијед историјских околности, у Бенковцу, Шибенику и Задру, да би се потом средином двадесетог вијека вратило у своју матицу, манастир Крку.
Свечана академија започела је васкршњим тропаром Христос Воскресе у извођењу Мјешовитог хора СПД „Јединство“ из Бања Луке, под диригентском палицом професора Немање Савића. Потом је Његово Преосвештенство Епископ далматински и в.д. ректор Богословије, господин Фотије, поздравио присутне званице и захвалио се Његовом Преосвештенству Епископу бањалучком Г.Г. Јефрему на гостопримству и благослову да се у Банском двору одржи Свечана академија поводом великог јубилеја Богословије у манастиру Крки.
Епископ далматински Фотије рекао је да је ово велики јубилеј не само за Епархију далматинску, него и за цијелу Српску Православну Цркву, посебно за црквену просвјету.
Према његовим ријечима, овај јубилеј показује да православни Срби у Далмацији имају дубоке коријене и да су српске светиње тамо још од 14. вијека. "У Богословији имамо дивне светиње које и данас чувају српски православни народ на тим просторима", истакао је владика Фотије.
Он је рекао да светиње, као што су манастири Крка, Драговић и Крупа, чувају и окупљају српски народ, а посебно Богословија, из које излазе млади људи, свештеници који ће живјети са народом у Далмацији, али и у другим мјестима гдје је Српска Православна Црква. "То је заједништво и јединство које представља благослов за све нас", нагласио је владика Фотије.
У овој пригодној свечаности учествовали су: Мјешовити хор СПД „Јединство“ из Бања Луке са диригентом Немањом Савићем, сплитски глумац Милан Здравковић, Хор и драмска секција ученика Богословије, изворна пјевачка група „Пилипенда“ из Београда, Хор свештеника Епархије бањалучке, хармоникаш Радован Ивановић , ученик Музичке школе „Владо Милошевић“ из Бања Луке, Дарија Вилвок, ученица бањалучке Балетске школе, Мушка изворна група „Змијање“ Завичајног друштва „Петар Кочић“, Бања Лука.
На свечаности су се могли чути стихови познатих свјетских и домаћих пјесника у изражајном извођењу глумца Милана Здравковића, ријечи о очувању православне вјере на далматинском простору проистекле из Пилипенде, приповијетке Симе Матавуља, изворне пјесме из Даламције и Босанске Крајине, те музичка дјела чувених руских композитора Павела Чеснокова, Петра Жиравеца и Сергеја Речкунова.
Посебан печат Свечаној академији удахнула је химна Богословије настала у духу богомољачких пјесама, коју су на крају надахнуто отпјевали сви учесници свечаности.
Академија у Банском двору у почаст великог јубилеја Богословије имала је и хуманитарни карактер намијењен овом православном училишту. Грађани су путем хуманитарног телевизијског броја имали прилику да уплате помоћ за Богословију.
По благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја уочи Васкрса из Јерусалима је у Београд пренет Благодатни огањ са Христовог гроба. Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Г. Јован донео је Свети Огањ у Окучане да би га, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија, игуман манастира Крупа, отац Гаврило донео у Далмацију. На свом путу кроз далматинске крајеве стигао је до манастира Драговића, храма Покрова Пресвете Богородице у Книну, затим до манастира Крке и на послетку на вечерње богослужење у Шибенику одакле ће га свештеници даље преностити у остале парохије Епархије далматинске.
Сваке године на Велику суботу у Јерусалиму са неба на земљу силази Благодатни огањ. На месту где је Господ лежао у гробу дешава се једно од највећих чуда које се понавља из године у годину, са неба Свети огањ пали свећу најпре православном Патријарху, а затим и осталим верницима. Крај Христовог гроба мноштво верника чека на долазак овог благослова да би осетили Његово невидљиво присуство. Немерљива је благодат којом су благословени сви православни верници у Далмацији који су ове године имали прилику да сведоче доласку Светог огња.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на Васкрс (12.04.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Света Литургија почела је у поноћ, између Велике Суботе и Васкрса, а претходило јој је Пасхално јутрење са почетком у 23 сата. Овај велики празник дочекали су заједно православни верници са разних крајева света који су се у манастиру Крки окупљали читавог дана уочи Васкрса. Свеприсутна радост и свечана атмосфера осећале су се међу људима, а с почетком јутрења овај свети храм засијао је светлошћу многобројних свећа које су верни упалили у част Спаситељу. Весела песма чула се на далеко док су сви ишчекивали час почетка највећег и најрадоснијег празника за сваког хришћанина. Колона људи предвођена Епископом Фотијем и свештеницима направила је вход око манастира да би се поново сабрали у његовом храму и дочекали почетак Васкршње Литургије. Након молитве којом смо заблагодарили Господу у знак захвалности за силну жртву коју је поднео ради нашег спасења прочитана је Васкршња посланица којом је Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј са свим Архијерејима Српске Православне Цркве честитао свима Васкрс и подсетио још једном на значај овог дана. Након Свете Тајне Причешћа и завршетка Литургије у манастирском дворишту постављено је послужење и корпе са васкршњим јајима. Врло брзо звуке молитве заменила је весела граја започета неизоставним поздравом: „Христос Воскресе!“
Док славимо овај празник имајмо на уму да је Христос победио смрт и са њом све недостојно, мрачно и пропадљиво из људске природе, па тако и ми можемо победити грех и искушење угледајући се на Његова дела и живећи врлинским животом са циљем да се тако удостојимо неизмерне жртве коју је Он за нас поднео. Суживот у окриљу Цркве, присуствовање Светим Литургијама и примање Светог Причешћа први су кораци на путу спасења које морамо допунити свакодневним трудом како у молитви тако и својим делима, опроштајем, покајањем и непресушном љубављу према својим ближњима.
Ако си и у гроб сишао, Бесмртни,
но разорио си силу пакла
и васкрсао си као победитељ, Христе Боже,
женама мироносицама говорећи: Радујте се!
и Својим апостолима мир дарујући,
Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење!
Ову песму бесмртности, драга наша децо духовна, певамо неућутно у ове дане у којима прослављамо Христово Васкрсење, које се догодило, како сведоче древни тајновидци Божји, у исти онај дан у који је Бог у почетку, ни из чега, створио небо и земљу.
У исти тај дан, сагласно истим тајнозналцима, избавио је Господ Свој изабрани народ из египатског ропства; зато се он и зове Пасха – то јест прелаз из ропства у слободу у Господу кроз Црвено море.
Пуноћа Божјег присуства у Његовој творевини открива се управо у тајни Христовог Васкрсења, овога светога дана у који Му појемо: У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени.
Очевидно је, да се Васкрсење Христово јавља и показује не само као победа над смрћу и пролазношћу, него и као откривење пуноће Божанског промисла о свету и човеку.
Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Но, истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе.
Сила, пак, Христовог Васкрсења јесте управо квасац једине истинске слободе, као квасац и залог бесмртности и вечног живота. Том силом и божанском светлошћу се обједињује Бог и човек, обасјава небо и земља, анђели и људи, време и вечност. Светлошћу Васкрслог Христа и Љубављу Божјом, прожети и загрљени, постају једно у Христу Васкрсломе преци и потомци, сва људска покољења, и сва творевина сабрана у Цркви као Његовом Богочовечанском телу.
Ми Хришћани смо по томе Хришћани што смо сведоци и носиоци тог вечног и непролазног људског достојанства, поставши, по благодати, „синови Светлости и Дана“.
Отуда је празновање Христовог Васкрсења – празновање Живота вечног и непролазног. Земаљски живот је само семе за тај вечни живот. То семе се зачиње у материној утроби, силом и дејством једног за свагда делотворног Божанског благослова: Рађајте се и множите се, и напуните земљу. (в. 1. Мој 1,28).
У светлости Христовог Васкрсења – свако зачеће, рођење, и свако људско биће има вечни смисао, представља рађање за вечност, као и нашу вечну људску одговорност за њега.
Васкрсли Христос, „Који је смрћу смрт уништио и онима у гробовима живот вечни даровао,“ основа је човекове пробуђености за одговорност за свако људско биће, не само у времену него и пред вечношћу. Исповедајући Васкрсење Христово и верујући у опште Васкрсење мртвих, ми исповедамо и постајемо свесни своје непролазне одговорности за светињу сваког људског бића и сваког створења, и празнујемо неуништивост вере и људске наде у вечни смисао живота, у Христу, Богу љубави, Жртвованом „за живот света“. Данас, као и одувек, самољубље и саможивост прете да униште значај ове и овакве несебичне саможртвене Христове љубави, на чијем пламену се греју сва бића и сва створења. Само вера у човекову бесмртност и вечну одговорност за свој живот и дела сажиже својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући, да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем, нашем вечном брату и сабрату, излаз и спас из свих човекових заблуда, мрака и безизлаза. Само душе обасјане и обновљене светлошћу Васкрсења Христовог и надом у опште Васкрсење мртвих ослобађају се себичности и непоштења, страха и грамзивости; задобијајући стид и доброту, налазе праву меру свега што је пролазно и равнотежу између светиње општег и заједничког добра и личних потреба; уче се братском дељењу добара и срдаца у тајни ломљења хлеба живота, то јест, у Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. Славећи Васкрсење Христово, „у Коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17,28), руковођени пастирском бригом, позивамо вас, браћо и сестре, да исповедате и чувате своју веру православну, и то, не речима, већ животом – делатно и истрајно. Чувајмо се свих оних који „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” (Мт 7,15). У миру и љубави похађајмо своје храмове и своје светиње, учествујући у богослужењу и причешћујући се Божанским Тајнама Христовим. Знамо добро шта значи држати се здравог учења о побожности, а шта, пак, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка” (1. Тим 6,4-5). Зато, у заједничкој молитви, „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности. Помолимо се Господу Васкрсломе да се мир врати свуда одакле је протеран, на првом месту у наша срца и у наше домове. Чувајмо светињу хришћанскога брака, јер је она основ узвишене, здраве и честите хришћанске породице. Велики руски старац, Свети Серафим Саровски, све своје посетиоце је увек поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја,!” показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине, и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења. Поздрављајући вас, браћо и сестре, најрадоснијим Васкршњим поздравом, позивамо вас да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот, јер ћемо само тако постати и бити синови и кћери Васкрсења. Стога, чувајте у љубави тајну живота коју је установио и осветио Сâм Бог. Ово ради благостања и угледа нашега, ради наше деце – највећега блага, због којих живимо и радимо. Искрена верност и узајамно праштање да не изостане. Кад знамо да је Господ са нама и у нама, треба Њему и да се обратимо, Њему своју тугу и муку да исповедимо. Он ће нас утешити, ојачати и кроз овоземаљски живот водити. Чувајмо тај Божји дар у себи, и чувајмо се да Господа не увредимо својим гресима. Кад нас непријатељ нападне, завапимо попут Апостола Петра: „Господе, спаси ме!“ (Мт 14,30). У животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости, али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, и да је Својим ученицима и Апостолима, а преко њих и свима нама рекао: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). На овај Празник над празницима, обрадовани радошћу Васкрсења Христовог, поздрављамо све: мајку која чува чедо под срцем и нагнуту над колевком свога болесног детета; поздрављамо оне који страдају и пате, прогнане правде Божје ради; поздрављамо све презрене и понижене, и сужње у тамници; поздрављамо трудбенике и раднике, путнике по сухом, мору и ваздуху; поздрављамо учене и неуке и све оне који трагају за вечним смислом и тајном живота; поздрављамо све болесне и напаћене; поздрављамо све људе поздравом вечне победе: Христос васкрсе – веру, наду, љубав и вечни живот донесе, тугу и смрт однесе! Овим поздравом, обрадујмо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији који данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над силама таме. Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве која живе на свим континентима, али са којима смо у молитви сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да чувамо јединство Свете Цркве Христове, да у љубави и слози једни са другима чувамо „јединство Духа свезом мира” (Еф 4,3), и да никада своје земаљске интересе не стављамо изнад интереса Цркве и свеопштег добра нашег народа. Нека мука и тескоба наших дана узмакне пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог! И никада не заборавимо да Васкрс значи почетак, сигурни залог и темељ нашега Васкрсења. У радости Васкрсења Христовог загрлимо једни друге и сва створења, и запевајмо свету песму вечног живота и Светлости: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши.
Дано у Патријаршији српској у Београду, Васкрсу 2015. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ источноамерички МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Епископ далматински ФОТИЈЕ Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ нишки ЈОВАН Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД
преузето са: [хттп://спц.рс](хттп://спц.рс/ср/патријарх_иринеј_у_светом_прицхесхтсху_сав_смисао_христовог_доласка)
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је на Велики Петак (10.04.2015.) у манастиру Крки јутрење Велике Суботе уз саслужење братства манастира Крке и Драговића. Јутарњој служби претходило је полагање плаштанице у Христов гроб, а након ње уследио је опход око манастира.
Овим даном започело је традиционално окупљање верног народа у манастиру Крки поводом најрадоснијег хришћанског празника, Васкрсења Христовог. Васкршња литургија у ноћи између суботе и недеље почеће у поноћ, када ће се у миру и љубави Христовој сабрати сви верници који имају жељу да у заједничкој молитви започну овај важан дан који слави тријумф живота над смрћу, божанске правде над човечијом и љубави над сваком врстом зла и непријатељства.
На данашњи Велики дан (9.4.2015.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На Светој Литургији припремљене су честице за причешће болних,које се по Типику припремају на данашњи дан. Велики Четвртак је дан када је Господ Исус Христос установио Свету Тајну Евхаристије (Мт.26,26-28), оставивши нам тако Спасоносни Дар-Тијело и Крв Своју, којим се исцјељујемо од сваке немоћи, а на првом мјесту од гријеха.Оправши ноге својим ученицима (Јн.13,4-15), Христос нам је властитим примјером показао пут смирења кроз служење ближњима. То је спасоносни пут којим треба да идемо и који нас води у Живот Вјечни.
У вечерњим сатима Епископ Фотије је служио јутарње богослужење са читањем дванаест Јеванђеља о Христовом страдању, такође у храму Светог Спаса у Шибенику.
У цркви Светоархангелског манастира Крке је, на Велику сриједу (8. 4. 2015. г.), служена Света тајна јелеосвећења.
Јелеосвећење је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење шесторице свештеномонаха и свештеника Епархије далматинске.
На ову Свету тајну се у великом броју сабрао вјерни народ из Кистања, Книна и околних мјеста.
У својој бесједи Епископ Фотије је поучио сабрани вјерни народ о значају Свете тајне јелеосвећења у животу православних хришћана, рекавши да се у чину Јелеосвећења молимо не само за оздрављење тијела, него прије свега за оздрављење душе.
Владика Фотије је изразио радост што су се овим поводом у манастиру окупили већином млађи људи, и указао на потребу да се у више цркава Епархије далматинске служи ова Света тајна, јер је већина православних вјерника на подручју епархије старије доби, и потребна им је молитва.
Епископ далматински Фотије Разговарала: Снежана Крупниковић
Црква Христова у Далмацији почиње у апостолско доба, дакле већ у првом хришћанском вијеку.
Ученик Апостола Павла, Тит, основао је далматинску цркву и био је први епископ те цркве. Проповјед Титова у Далмацији била је по наредби ап. Павла. О томе сведочи сам Павле у својој Другој Посланици Тимотеју (4, 10). А то исто казују и неколики стари црквени писци. Теодорит, наводећи ријечи Павлове, да је Крискент пошао у Галатију, а Тит у Далмацију, каже, како су ова двојица слободни од онога укора, што је Павле исказао за Димаса, који га је оставио, јер га ови послушаше и пођоше да проповједају, први у Галатију, а други у Далмацију. Евсевије у својој историји цркве пише, да је Павле послао Крискента у Галатију, а Тита у Далмацију ради тога, да онај управља оном провинцијом, а овај овом. О томе говори и Јероним у тумачењу поменуте Павлове Посланице.
Благодарећи Титовој дјелатности у Далмацији, коју је он обратио у хришћанску вјеру по наредби апостола Павла, далматинска црква ушла је у број апостолских цркава, и пуним се правом зове апостолском црквом...
Кад је то тако, а тако јест и никако другачије, онда нам је довољно знати из овога периода далматинске цркве, да је она постала у апостолско доба и да су јој први просвјетитељи били два ученика ап. Павла, Тит и Ермије, да су најпре Тит, а за њим Ермије били у Далмацији епископи, да се тада међу Далматинцима учврстила хришћанска вјера и да је тада положен темељ и црквеној јерархији, која је послије њих непрекидно трајала кроз сва потоња времена. Какво је пак било у појединостима стање цркве у Далмацији послије Ермијева епископства и за вријеме док су трајала гоњења, који су редом и поименице били у њој епископи за то вријеме и каква је била дјелатност таквих епископа, о томе и другом сличном не може се за сада још са поузданошћу говорити и писати. Живот је црквени текао тада у Далмацији онако, како је то уопште могло бити усред гоњења, и какав је он тада био у свима осталим обласним црквама римске царевине.
Из књиге Православна Далмација Епископа Никодима Милаша
Наша Света Православна Црква и српски народ претрпели су велику трагедију на простору Епархије далматинске у двадесетом веку. О последицама, зацељењу отворених рана разговарали смо са Преосвећеним Владиком далматинским Г. Фотијем за новине Српске Патријаршије Православље.
Од 1999. године Ви сте на челу Епархије далматинске као њен Архијереј. На територији коју обухвата ова Епархија – христијанизованој још од апостолског доба – српски живаљ живи већ вековима, пролазећи кроз бројна страдања и прогоне. Какво стање сте затекли по доласку у Далматинску епархију?
– Далматинска епархија је заиста апостолска Епархија, јер се Далмација спомиње већ у књигама Новог Завета. Наиме, Свети Апостол Павле и његови ученици Тит и Ермије, а касније и Лука, проповедали су Јеванђеље на овим просторима. Ранохришћанске катакомбе, које се налазе у крипти манастира Крке су археолошко сведочанство у прилог томе. Познато је да су се хришћани у то доба на богослужење најчешће сакупљали у катакомбама. На томе светом и значајном месту, у четрнаестом веку је основан манастир Крка. Што се тиче словенског, тј. српског присуства у Далмацији, по сведочењу византијског историчара Константина Порфирогенита, Словени овде живе од седмог века, а крштење су примили у време мисије равноапостолне браће Кирила и Методија у деветом веку. Године 1054, појавом тзв. западне шизме долази до верске поделе унутар словенског народа, јер се Хрвати опредељују за римокатолицизам, а Срби остају верни старој византијској традицији – православљу. Када сам као Епископ дошао у Далмацију затекао сам веома тешко стање. На сваком кораку су се осећале последице рата, али смо, хвала Богу, уз Божију помоћ, и уз помоћ благочестивог народа, успели да створимо оптималне услове за живот и мисију наше Цркве.
Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше Епархије, а колико их је данас? Да ли се смањује број верујућих, и да ли се губи православни источнохришћански и српски идентитет међу Вашим епархиотима? Да ли се смањује број Срба у Вашој Епархији?
– Тешко је говорити о бројкама, али је пре овог последњег рата било много више народа. По неким подацима, тренутно на простору Далматинске епархије живи само једна четвртина предратног становништва. По последњем попису од 2011. године, овде живи око 25 000 Срба, што би значило да их је пре рата (1991–1995) било више од сто хиљада. Приморски градови Задар, Шибеник и Сплит већином су остали без нашег народа и како ствари стоје, ту је и најтеже очекивати повратак. Срби су по разним основама у овим градовима изгубили право на своје станове, у којима сада живе други људи. У унутрашњости Далмације стање је боље. Ту, међутим, постоје многе муке оних људи који одлуче да се врате и изнова почну свој живот на просторима где су вековима живели. Ми се као Црква молимо да се сви људи који су овде живели, врате, али то не зависи само од нас, већ и од многих политичких и земаљских фактора.
У том смислу, Преосвећени, да ли се уопште може поставити питање повратника, да ли има повратника и постоји ли и како тече процес повратка прогнаних и избеглих? Шта се дешава са њиховом имовином?
– Организован повратак је, нажалост, стао и сада се може говорити једино о појединачном повратку и то из личних разлога и мотива. Оно што нас охрабрује је чињеница да у последње време, хвала Богу, има наших људи који се из Европе и Америке враћају у Далмацију. И то су старији људи, али су материјално обезбеђени и имају могућност да нормално овде живе. Ми се надамо да ће се тако и наставити и да ће наши Срби који су почетком двадесетог века напустили ове просторе, а посебно они који су отишли после Другог светског рата, одлучити да се врате на своја прадједовска огњишта. Далмација је благословена земља, земља сунца и мора и није чудо што су се многе империје отимале да владају овим просторима. Не би ни у ком случају било добро да ми Срби заборавимо на ту чињеницу и жељу да овде живимо.
Током ратних разарања 90их година 20. века страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових? Каква је ситуација у погледу црквене имовине у Далматинској епархији, шта је са национализованом и одузетом имовином на Вису, у Задру...?
– Што се тиче црквене имовине, као и имовине наших Срба повратника, ту све иде веома тешко и споро. Комунистички експеримент и насиље у овој области оставили су катастрофалне последице и сада та имовинска питања није лако решити. Са друге стране, пристижу и нови европски закони, који се тичу како црквене, тако и приватне имовине. Ми се као Црква боримо да пратимо те законе како бисмо очували и вратили нашу имовину. За наше људе који тренутно овде не живе, то ће бити јако тешко, поготову онима који су по Закону о пребивалишту изгубили право на личне карте. Питање очувања имовине је толико значајно, да би се у његово решавање, поред представника локалне самоуправе у Хрватској, морале укључити и надлежне институције матичне државе Србије, као и представници избегличких удружења, ако заиста желимо да дође до позитивних помака у овој области.
Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој Епархији? По Вашем мишљењу, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској?
– Ми се као Црква трудимо да се у свим храмовима и манастирима Епархије далматинске врше редовна богослужења, да би наши људи могли учествовати у светотајинском животу и тако чувати своју православну веру. Уз то свакако и своју културу, ћирилично писмо и своје обичаје. У том смислу је веома значајно што на простору читаве Епархије далматинске имамо организовану веронауку у основним школама, тамо где има православне деце. Циљ нам је да на тај начин нашу омладину васпитамо у духу православља. То је прва, духовна димензија. Са друге стране, наши људи имају и конкретне животне проблеме, јер већина живи веома скромно. Има много случајева да људи када се врате, у кући немају ни најнеопходније за живот: ни кревет, ни сто, а многи немају ни кров над главом, па куће прекривају најлоном. Овде смо виђали и виђамо заиста библијску сиротињу. И по овом питању се као Црква трудимо да помогнемо колико можемо, организујући хуманитарну помоћ по Епархији и помажући нашим људима, посебно оним најсиромашнијим.
На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској?
–Наш однос са свим људима, па и са представницима Римокатоличке цркве, дефинисан је нашом вером, тј. Светим Јеванђељем. Када то кажемо, мислимо на коректан хришћански и људски однос, наравно, поштујући каноне и традицију наше Цркве. Није добро падати у хришћански сентиментализам, нити са друге стране заговарати екстремни зилотизам, већ се и по овом питању најбоље држати царског пута светоотачког православља. Наша брига о Далмацији је првенствено брига о православним верницима, јер за то имамо пастирску одговорност. Наравно, да са друге стране имамо одговорност и према људима који исповедају другу веру: римокатолицима, протестантима и представницима других религија. Потребно је да и њима, како животом, тако и у дијалогу, покажемо и посведочимо наш православни етос и лик Господа нашег Исуса Христа, који чувамо, како у својој вери и богослужењу, тако и у православној уметности, па ко има очи да види, нека види.
преузето са: [www.поуке.орг](хттп://www.поуке.орг/форум/паге/индеx.хтмл/_/-/1346435955/%Д1%80%Д0%Б0%Д0%Б7%Д0%Б3%Д0%БЕ%Д0%Б2%Д0%БЕ%Д1%80-%Д1%81%Д0%Б0-%Д1%9А%Д0%Б5%Д0%Б3%Д0%БЕ%Д0%Б2%Д0%Б8%Д0%БЦ-%Д0%БФ%Д1%80%Д0%Б5%Д0%БЕ%Д1%81%Д0%Б2%Д0%Б5%Д1%88%Д1%82%Д0%Б5%Д0%БД%Д1%81%Д1%82%Д0%Б2%Д0%БЕ%Д0%БЦ-%Д0%Б2%Д0%ББ%Д0%Б0%Д0%Б4%Д0%Б8%Д0%БА%Д0%БЕ%Д0%БЦ-р4927)
Мира Лолић-Мочевић – 07.04.2015.
У ноћи између 5. и 6. априла 2015. године десио се вандалски напад на храм Св. Петра и Павла у Сињу.
Том приликом оштећена су улазна врата. Ово је други вандалски напад на храм у задње четири године. Овај случај је пријављен полицији, која је извршила увиђај.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на празник Цвети (05.04.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење тамошњег свештеномонаштва. Овај празник слави успомену на последњи, свечани и царски улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе.
Када је пошао из села Витиније у Јерусалим, праћен својим ученицима и мноштвом народа који је чувши о Лазаревом васкрсењу поверовао у Њега и признао га за Господа, Исус застаде на свом путу. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече ученицима да оду у село, те да ће тамо наћи магарицу и са њом магаре и да их доведу к Њему, а ако ко пита шта ће им, они да одговоре:“Требају Господу!“ Глас да долази Спаситељ који је васкрсао Лазара брзо се проширио, па су га људи сусретали целим путем до Јерусалима, а кад тамо стиже народ се окупи да га дочека простирући пред њега своје хаљине и палмове гранчице. Све се то дешавало уочи Пасхе, па се у Светом граду окупило света из многих крајева. Видевши Христа многи се запиташе ко је Он, а из народа повикаше: „То је Исус, пророк из Назарета Галилејског!“ Када уђе у храм Господ затече у њему многе сакате и болесне, те их исцели, а остатак дана проведе држећи проповеди у храму, па се навече са својим ученицима врати у Витинију.
Овај је празник установљен крајем ИВ века, а обичај да се у цркву уносе гранчице палме, врбе или маслине задржао се до дана даншњег, по узору на дочек Господа у Јерусалиму када Га сав народ виде у правом светлу у препозна у Њему Спаситеља.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је данас (04.04.2015.) уз саслужење свештенства Епархије далматинске, Свету Архијерејску Литургију у Книну. У храму Покрова Пресвете Богородице прослављена је Лазарева субота, велики хришћански празник који сваке године изнова оживљава успомену на васкрсење Лазарево, једно од многих чуда Господњих.
Мноштво верника окупило се на овој Светој Литургији да би своје мисли сабрало у заједничкој молитви и приближило се Господу кроз Свету Тајну Причешћа. У ишчекивању најрадоснијег празника, Васкрса, испричана је јеванђељска приповест о невероватном делу Христовом којим је Он неприкосновено показао да је чудотворни Син Божији када је Лазара подигао из мртвих четири дана након његове смрти. Након овог доброчинства Христовог сви видеше његово право лице, лице богочовека, и без икакве сумње повероваше у Њега. Овај догађај има вишеструки смисао, на првом месту као слика свеопштег васкрсења, јер као што је Лазар чуо Христов глас како га позива да устане и врати се међу живе, тако ће га при другом Христовом доласку чути сви људи и васкрснуће из мртвих праведни у вечност, а други на Страшни суд. Са друге стране, то је праслика и икона Христовог васкрсења и доказ да је Христос дошао на овај свет да победи смрт и дарује нам вечни живот. Такође, васкрсење представља и свакодневну борбу човека разапетог грехом која се завршава духовним препородом у коме умире стари човек који је робовао искушењима, а рађа се нови, врлински човек, који је близак Богу и послушан његовим законима. Први и основни корак ка овоме новом човеку управо је литургијско сабрање, јер нам оно помаже да у заједничкој молитви и Светом Причешћу пронађемо мир. Узимањем тела и крви Христове исказујемо жељу да Христос оживи у нама и показујемо, не само да верујемо у Бога, већ да смо једно са Њим, а уједно и да сви ми заједно представљамо тело Христово, рекао је Епископ Фотије. Он је изразио велику радост због броја верника који су на данас испунили цркву у Книну да би заједно прославили овај празник и показали његову суштину, која је уједно и срж наше вере, а то је љубав према Богу и ближњима.
Пете недеље Часног поста Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Свете великомученице Недјеље у Оћестову. Ова недеља поста посвећена је Светој Марији Египћанки, која нас најбоље учи важности и моћи искреног покајања.
Данас нас Света Црква кроз житије ове светитељке подсећа да треба да живимо по заповестима Божијим и да молитвом и покајањем утиремо себи пут ка вечном животу. Добро је видети испуњен народом овај свети храм, јер то значи да мислимо о своме спасењу и да са жељом да примимо Свето Причешће показујемо и жељу да живимо исправно, нагласио је Епископ Фотије. Света Марија Египћанка рођена је у Мисиру, а са 12 година дошла је у Александрију где је живела развратним животом поштујући само законе тела и греха. Седамнаест година касније нашла се у Јерусалиму и када је пошла да уђе у цркву и поклони се Часном Крсту нека невидљива сила је заустави. Гледајући како други људи улазе у храм она поче да размишља о свом животу и да се моли пред иконом Пресвете Богородице искрено се кајући за своје грехе и молећи је да јој допусти да уђе и целива Часни Крст Христов. Богородица јој услиши ту молитву, а по изласку из цркве Марија зачу глас из иконе који јој говори да пређе реку Јордан, јер ће тако наћи мир. Она послуша и наредних 47 година проживе у највећем подвигу лутајући пустињом, посвећена посту и молитви. Једне године у време Часног поста срете у пустињи старца Зосиму који је био јеромонах у једном манастиру. Иако га је први пут видела, она је знала његово име и све о његовом манастиру, те му исприча своје житије и замоли га да следеће године на Велики четвртак дође у пустињу и понесе јој Причешће, а он тако и учини. Када дође на договорено место старац виде Марију како гази по води и прелази реку Јордан да би се причестила. Након тога она га упита да се и наредне године у исто време нађе са њом и причести је, али кад старац Зосима дође, он нађе њене мошти и покопа је, а њено житије записа да нас и данас подсећа на Свету Тајну Покајања.
Много је оних који су део свог живота живели недостојно Царства Божијег, али су са искреним покајањем и жељом да своје грехе искупе добрим делима, молитвом и подвигом постали чак и свети. Један од највећих дарова које нам је Господ дао, управо је дар покајања, јер он представља за сваког човека, без обзира на тежину његових греха, једнаку шансу да се промени, да се препороди и у себи створи место за Христа. Са друге стране, уз покајање увек иде и опраштање, јер само ако другоме опростимо можемо да се надамо да ће Бог опростити нама.
У згради Епископије далматинске, 26.3.2015. године, одржан је састанак Епископа далматинског Г. Фотија и градоначелника града Шибеника др. Жељка Бурића.
Састанку су присуствовали протојереј Милорад Ђурђевић и протођакон Дајан Трифуновић, те сарадници градоначелника Бурића прочелница уреда Градоначелника гђа Ана Гојановић-Ракић и помоћник прочелника уреда за господарење градском имовином г. Ивица Живковић.
У угодној атмосфери данашњег сусрета разговарало се о имовинско-правним питањима Епархије далматинске и Црквене општине Шибеник, те реалним могућностима њиховог рјешавања. Разговарало се и о развојним пројектима који би били на обострану корист, а то су:отварање хотела у просторијама које се налазе уз Саборни храм Успења Пресвете Богородице у старој градској језгри, те отварање музеја Епархије далматинске на истој локацији, који би био повезан са црквом Светог Јулијана као дијелом музејске поставке.
У уводном дијелу излагања епископ Фотије је, вјерницима и слушаоцима који су и овом приликом испунили дворану Просвјете, појаснио новозавјетно, јеванђелско значење Царства Небеског.
Епископ Фотије је потом указао на новозавјетне текстове у којима се говори о овој теми.
У домаћинству СКД Просвјета и предсједника овог друштва г. Чедомира Вишњића, а по благослову Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, пригодна предавања се одвијају сваког четвртка током Великог поста. За наредни сусрет митрополит Порфирије је најавио предавача Епископа аустријско-швајцарског господина Андреја који ће говорити о Светој Гори Атонској.
преузето са: [www.митрополија-загребацка.орг](хттп://www.митрополија-загребацка.орг/индеx.пхп/2009-12-10-13-19-04/713-пис-п-д-л-инс-и-ф-и-в-нд-љ-и-ц-рс-в-н-б-с)
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је четврте недеље Часног поста (22.03.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи. На овај дан прослављамо два велика хришћанска празника, Светих четрдесет мученика у Севастији и Светог Јована Лествичника.
Светих четрдесет мученика пострадали су 320. године у време Ликинија. Били су припадници римске војске, али су непоколебљиво веровали у Господа Исуса. За време прогона хришћана запрећено им је да ће им се одузети војничке почасти не буду ли се одрекли Христа, али они нису поклекли под претњама. Због тога су осуђени на смрт каменовањем, али би се камење само враћало на оне који су га бацали ка Светим мученицима. То разљути војводу Ликинија, па он нареди да се сви потопе у ледено језеро, а поред језера направи топло купатило, не би ли неко од њих попустио пред искушењем и одрекао се Христа. Како је почела да пада ноћ и вода се леди око тела четрдест мученика, један од њих заиста посуста и одрече се своје вере да би се домогао топлог купатила. Утом се вода у језеру загреја, а на главе мученика спусти се са неба 39 венаца. Видевши то један од војника који су чували језеро исповеди име Господа Исуса и уђе у језеро да би примио четрдесети венац уместо онога издајника. Када је јутро освануло, свих четрдесет мученика било је још увек живо. Видевши то, њихови мучитељи их извукоше напоље и убише, а затим њихова тела бачише натраг у језеро како их нико не би нашао. Трећега дана мученици се јавише месном Епископу Петру и он по ноћи са својим клиром дође до језера да нађе њихове мошти и да их сахрани. Када су пришли води видеше како сијају у води мошти Светих четрдесет мученика и свака кост њихова исплива на површину сјајна попут свеће. Њихова прича остаје и данас светионик вере који нам у мору искушења показује пут до богоугодног живота.
Свети Јован Лествичник био је велики отац цркве, учитељ монаштва и игуман Синајски. Као младић дошао је на Синај и ту провео пет година као искушеник, да би се након смрти свога духовника повукао у осаму синајске пустиње, где је провео 40 година у посту и молитви, борећи се са самим собом да би победио телесне чежње и постао станиште Светога Духа. За време овога великог подвига настала је његова чувена књига „Лествица“ која нам показује на који начин се човек успиње ка Богу, каква одрицања и труд човек мора принесе на том путу и, са друге стране, каква све искушења нам ђаво поставља као препреке да би нас скренуо са тог пута. Ово значајно дело које је Свети Јован Лествичник оставио Цркви не смемо никада заборавити, треба увек да га читамо и сећамо се његовог погвига. Не само монаси, већ и сваки верујући човек уз помоћ „Лествице“ може да одреди на ком је духовном нивоу, каква све искушења у животу има и против чега треба да се бори. То је заиста једна благословена књига, настала из аскетског искуства која нам помаже да препознамо препреке које стоје на путу нашега спасења и да се против њих на прави начин изборимо, рекао је Епископ Фотије. Од овог великог богоугодника можемо да се научимо многим добрим стварима, а пре свега стрпњењу које у данашњем свету умногоме недостаје, закључио је он.
Треће недеље Часног поста Његово Преосвештенсво Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је, уз саслужење свештенства Епархије далматинске, Свету Архијерејску Литургију у Бенковцу. У храму Светог Јована окупио се велики број верника, којима се, након Свете Тајне Причешћа, Епископ Фотије обратио говорећи о симболици крста и његовом вишеструком значењу.
Данас прослављамо Поклоњење Часном Крсту Христовом и сећамо се Светог Јована Крститеља, који се на иконама увек приказује са крстом. Овај симбол православне вере нас подсећа и доказује непрекидно распеће наших бића, вечиту борбу свакога човека да заврши са старим грешним човеком у себи и попут Христа васкрсне у врлинском животу да би живео по Богу и по закону Божијем. Није случајно што је Господ Христос одабрао баш крст као оруђе срама да на њему буде распет, да би га својим васкрсењем претворио у оруђе славе и победе којим се нама свима дарује вечни живот. Да бисмо достигли васкрсење треба да прођемо пут крста, као што је Господ Христос идући на Голготу носио свој крст и падао и посртао под његовим теретом, тако и ми људи често клецамо и падамо под крстом који имамо. Сваки човек појединачно носи свој крст у виду недаћа и искушења са којима се суочава током живота, али и читави народи, па и сви људи носе један заједнички крст. Његову тежину посебно осећају Срби у Далмацији, јер као што је документовано кроз историју па до дана данашњег, никада није било лако носити крст православља на овим просторима. О томе сведочи наш велики владика Никодим Милаш који је у својој књизи „Православна Далмација“ записао како су се Срби досељавали на подручје Далмације и живели под турским јармом борећи се са прогонима разних империја које су ту владале, али су носили свој крст и остали верни православљу, својој крсној слави, традицији и језику. Слична борба стоји и данас пред нама, зато се, иако нас је остало мало, молимо Богу да се људи који су овде живели врате на своја огњишта да би очували и обновили наше светиње.
Све је у животу крст; борба за породицу, за повратак и опстанак, за очување личног и националног идентитета, свакодневни труд упркос свим препрекама, али тај крст има смисла ако имамо вере у Бога и ако га поистоветимо са Христовим крстом, онда наше муке и страдање имају смисла. У супрротном, сваки човек би био у искушењу да падне у очајање и осећај да је сам на свету и постане песимиста, а сваки верник је увек оптимиста, јер зна да у својој борби никад није сам и да свој крст носи уз Божију помоћ, рекао је Епископ Фотије. Крст је пут јединства, заједништва и љубави који нам дарује благослов Божији.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је друге недеље Часног поста Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговић уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске.
Ове недеље Православна Црква прославља Светог Григорија Паламу, учитеља Православља. Овај светитељ, иако пореклом из имућне породице, живео је увек скромним и богоугодним животом. Био је солунски Митрополит и велики заступник исихазма, а смирењу и молитви научио се на Светој Гори. Свети Григорије Палама својим пером заштитио је Православље од схоластике и хуманизма, написавши три „Тријаде“ у одбрану светих исихаста и сачувао предање Светих Апостола и Светих Отаца, који су били сведоци Тавора и таворске теологије.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне госте у трпезарији манастира Драговића.
– Упознавши лично сва свештена лица Наше епархије и разгледавши, између осталога, како се сваки поједини држи у спољашности својој, Ми смо опазили, да многи носе косу и браду са свијем противно каноничким прописима и обичају у православној Цркви свега истока. На име, неки стрижу косу као најпомоднији свјетовњаци, а тако исто и браду, те са свијем већ не изгледају налик на православна свештена лица у другим православним крајевима, гдје се свети канони чувају и на свештеничку уредност се пази.
– Да би се овоме нереду на пут стало, и да би свештена лица Наше епархије била и у овоме једнака свештеним лицима у другим добро уређеним православним црквама, препоручујемо високопречасној еп. Консисторији, да, позивом на 96. канон светог васељенског пето-шестог сабора и на Т. ИX Властареве Синтагме, окружним писмом на све епархијско свештенство строго нареди, да свако свештено лице, без разлике чина и степена, безусловно мора носити дугу косу, барем два три центиметра ниже ува, да је мора чешљати од чела равно натраг, а тако исто да мора браду дужу носити, по могућности са свијем је не подрезујући.
– О извршењу ове наредбе имаће водити бригу, а под своју личну одговорност пред Нама високопречасни протопрезвитери и манастирски настојатељи за подручна им свештена лица, а за задарско свештенство дотични консисторијски референат, у чији реферат овај предмет спада.
– Исто тако ће вископречасна Консисторија наредити, да никакво свештено лице, које је кратковидо, те мора да непрестано носи на очима увеличавајуће стакло, не смије носити онаква стакла, која о врпци висе и на нос се натичу, него само праве наочаре, који се за ушима учвршћују. Оно ношење на врпци увеличавајућих стакала, осим тога што показује код дотичних нагињање на сујетност и свјетовњачку моду и узбуђује код вјерних негодовање, ово у исто вријеме смета при вршењу св. службе, особито у часу причешћа, као што смо се Ми о томе лично при Нашим каноничким посјетама имали прилике освједочити.»
– Консисторија врућо препоручује свему епархијском свештенству, да се влада по односној наредби, како би се тиме избјегнути могле оне неповољности, које би из случајног пренебрежења појединаца дотичне постигнути могле.
Н. Милаш, Окружнице епархијском свештенству, Задар, 1892. г.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је у среду друге недеље Часног поста Свету Пређеосвећену Литургију у манастиру Крки. У току Литургије архимандрит Михаило (Вукчевић), игуман манастира Гомирја, исповедио је свештенике Епархије далматинске.
Света Тајна Покајања и исповест одржавају нас на хришћанском путу, јер представљају доказ да смо спремни да принесемо свој труд и да се константно боримо са грехом у себи, рекао је Епископ Фотије. Само онај ко искрено приступи овој Светој Тајни, као истински покајник, може постати достојан жртве доброг нашег Господа који се на Голготи принео ради нас, да би нам даровао опроштај грехова и Васкрсење. Пред сваким човеком за живота нађе се безброј искушења, али је наша дужност и обавеза да им се стално одупиремо тражећи снагу у посту и молитви, као и да стално преиспитујемо своје духовно стање. Епископ Фотије истакао је да ово посебно важи за свештенике и свештенослужитеље, јер ће они имати и посебну одговорност на Христовом суду. Њима је поверено да носе крст, не само свој, већ и сваког свог парохијана, па је због тога и њихова одговорност много већа. Свештеник мора да буде пастир, онај који приноси себе на жртву због своје парохије и Цркве, а никако најамник коме је на првом месту лична корист. Обнова храмова, добробит парохијана и мир и хармонија у међуљудским односима како са народом, тако и са братијом, треба да буду основна брига сваког свештеника, јер само на тај начин он може заслужити поверење људи, бити истински сведок Христов и живети достојно свога чина. Неће бити привилегија ни за кога на Христовом суду, подсетио је Епископ Фотије. Колико Христа у себи имамо, такво ћемо место у вечности имати!
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је данас, када прослављамо Недељу Православља (01.03.2015.), Свету Архијерејску Литургију у Задру. У храму Светог пророка Илије окупио се велики број верника како би прославили прву недељу Часног поста која је по много чему значајна за православни народ.
Овај празник прослављамо као симбол победе православља над свим јересима почев од аријанства па до нових јереси и секти које постоје данас у свету. Он нас подсећа да је поред благочестивог живота, поста и молитве потребно да имамо праву хришћанску веру у Бога, веру какву су проповедали Свети апостоли. Због тога ми нашу Цркву називамо православном, јер имамо учење од самога Христа које је остало непромењено до дана даншњег, објаснио је Епископ Фотије. Православље су у нашем народу утврдили Свети Кирило и Методије, просветитељи Словена, а њихово дело је завршио Свети Сава. Тако је и на подручју Далмације спски народ крштењем прихватио православље, које упркос многим недаћама и данас негује и чува на овим просторима. Од изузетне је важности да сачувамо истинитост и непромењивост наше вере, поштујући нашу Цркву и свете иконе, јер на тај начин поштујемо завештање наших предака и свих мученика који су пострадали за веру Христову, рекао је Епископ Фотије. Он је објаснио значај иконе за православно веровање, али и за сваког верника појединачно, указавши да иконе показују да је Бог у личности Господа Исуса Христа постао човек ради нашег спасења. Свака икона Господа подсећа нас да Он није био никаква измишљена, већ права историјска личност, али и богочовек, спаситељ света и месија. Са друге стране свака икона Богородице, апостола и светитеља говори да и ми кроз Цркву можемо да достигнемо обожење.
На данашњој Светој Литургији протонамесник Саша Дрча произведен је у чин протопрезвитера, а ђакон Милан Радусин рукоположен је у свештеника. Свако ново рукоположење представља посебан благослов за сваког члана наше епархије, а у протеклих годину дана имали смо доста повода за радост. Наиме, у том периоду Епархија далматинска добила је пет нових свештених лица, од чега два монаха. Овакви догађаји су најбољи доказ развоја српске заједнице у Далмацији, а са њом и Епархије далматинске, јер упркос невољама које су задесиле српски народ, он и даље има вољу и жељу да се врати у своје домове широм Хрватске, што за резулат има потребу за новим свештеницима и констанстном обновом и градњом наших светих храмова. Молимо се да се у будућности што више људи врати у Далмацију и уз Божију помоћ ту мирно живи остварујући сва своја људска права и негујући своју веру и традицију!
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на празник Светог Теодора Тирона Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Овом приликом свештенство Епархије далматинске постало је богатије за још једног новог члана када је у чин ђакона рукоположен Милан Радусин.
Након Свете Литургије Епископ Фотије говорио је присутнима о важности данашњег празника истичући да бисмо сви требали да се угледамо на Светог Теодора Тирона, његову спремност да страда за веру Христову и његово исповедање православне светоотачке вере коју су нам оставили Свети апостоли. Овај велики угодник Божији чувао је Цркву Христову од идолпоклонсва и страдао да би спасао чистоту вере, због чега је уврштен у ред Светих великомученика. У његово време безбожни цареви наредили су да се сва храна која је продавана на пијаци попрска крвљу животиња жртвованих идолима, а Свети Теодор Тирон се јавио градском Епископу Евдоксију рекавши му да хришћанима поручи да не једу ту храну, већ да се окрену посту хранећи се куваном пшеницом и на тај начин се сачувају од покушаја наметања идолпоклонства.
Поред овог значајног празника данас смо имали и посебну духовну радост, јер смо присуствовали још једном рукоположењу у нашој Епархији. Нови ђакон већ је дуго времена активан члан Епархије далматинске и са својим пријатељима осликао је многе наше цркве, рекао је Епископ Фотије. Он је пожелео ђакону Милану да се угледа на Архиђакона Стефана који служи за пример свим ђаконима, а који је био велики проповедник јеванђеља и мученик за веру Христову. Он се одликовао неизмерном скромношћу и смирењем што је и показао на самом свом пострадању, па оне који су га каменовали није проклињао, већ је молио Господа да им опрости, јер не знају шта чине. Зато нас он и данас учи да тај принцип љубави увек имамо пред собом, те да се отклонимо од Старозаветних закона »око за око, зуб за зуб«, а приближимо јеванђељској љубави, да никада злом не узвраћамо зло, јер га на тај начин ширимо, него да се против њега увек боримо добрим, те да се тако непрестано држимо закона љубави Христове.
У петак (27.02.2015.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин, Г.Фотије служио је Пређеосвећену Литургију у Книну уз саслужење книнског свештенства.
У својој бесједи Епископ Фотије је рекао да је смисао хришћанског живота задобијање благодати Духа Светога,како је говорио св.Серафим Саровски.То је смисао поста и молитве,не мучење нити негација тела већ задобијање радости која је плод благодати Божије.После тога Епископ Фотије је рекао да ће на нивоу целе Епархије далматинске бити настављено прикупљање помоћи за сиромашне,јер је милостиња плод поста и молитве и "шлем" сваке хришћанске врлине.
После св.Литургије приређена је трпеза љубави у просторијама Ц.О.Книн.
У среду прве седмице Часног Поста (25.2.2015.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Пређеосвећену Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
Пређеосвећене Литургије се по древној традицији служе сваке среде и петка у току Часног поста да би се хришћани што чешће и редовније могли причешћивати Светим Тајнама Христовим. Период поста свети оци упоређују са изласком јеврејскога народа из египатског ропства, а на томе путу Бог је свој старозаветни народ хранио небеском маном (хлебом).
Најстарије сведочанство о овом посту потиче с краја ИИ века. Свети Иринеј Лионски, у писму папи Виктору поводом спорова о времену празновања Пасхе, помиње пасхални пост који је у то време трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке о овом посту даје Тертулијан, према пракси Римске и Африканске цркве.
Из Сиријске дидаскалије (друга половина ИИИ века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство о пасхалном посту у трајању од 40 дана потиче из ИВ века, од Јевсевија Кесаријског, као и из пасхалне посланице Св. Атанасија Великог. Данашњи облик васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή – Велика четрдесетница) развио се у В веку.
Пост је вишедимензијског карактера и ни у ком случају није одрицање од хране и изгладњивање, јер по речима светих Отаца: »Ми нисмо телоубице, већ страстоубице«. Пост у хришћанству не представља само одрицање од масне или мрсне хране, већ првенствено има духовну димензију. Пост представља и уздизање духа над телом, победу духовне стране над чулима и за хришћанина он представља припрему за обележавање и прославу празника Васкрсења.
На празник Светог Фотија Великог (19.02.2015.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је, уз саслужење братства манастира, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Сабравши се у овом светом храму како би одали почаст једном од највећих Отаца Цркве Христове сви присутни верници заблагодарили су му молитвом.
Свети Фотије, Епископ цариградски, са пуним правом својим богоугодним животом заслужио је да га зовемо Великим. Он је један од три светитеља, поред Светог Атанасија Великог и Светог Василија Великог, који носи овај епитет. У време свога постојања суочио се са многим недаћама, јереси и прогоном, али је својим делима потврдио да је сигурно највећи православни Отац деветога века. Свети Фотије Велики био је најученији човек свога доба и основао је хришћански универзитет на коме су се, поред класичне науке и грчке филозофије, изучавала дела Светих Отаца и Свето Писмо Старога и Новога завета. Такође се истакао и као писац, приредивши значајно дело »Библиотека«, велику збирку есеја о делима из античке књижевности и на тај начин их сачувао од заборава, јер су нека од њих данас изгубљена. На молбу свога пријатеља, Амфилохија Кизичког, написао је и дело које је по њему назвао »Амфилохија« где је давао одговоре на питања о тешким местима из Старога и Новога завета. У свом умногоме плодотворном животу овај велики светац био је аутор још многих значајних списа, али је до дана данашњег остао упамћен пре свега по својој борби за православну веру, а против папинског властољубља и других римских изопачења вере. На Саборима којима је председавао Свети Фотије донете су многе одлуке од великог значаја за православну цркву, па је тако установљено 17 канона који се посебно односе на црквени клир, којима се непослушни монаси и епископи доводе у послушност црквеном поретку и коначно је исповеђено истинско учење о Духу Светоме и утврђена непромењивост Симбола вере.
Овај значајан богослов за време свога живота два пута се нашао у прогонству, па је тако и своје последње дане провео у мучеништву и изгнанству. Ипак, у сво то време он је остао непоколебљив у вери и благ у својим мислима рекавши пред сам крај свога живота »Хвала Богу нашем Спаситељу за све!« До дана данашњег он је остао велико светло цркве чијим се трагом и ми данас можемо исправно водити учећи се скромности, благости и непоколебљивости у вери и проучавајући његова учења, јер нема хришћанског дијалога без повратка темељима вере које је поставио овај велики учитељ, рекао је Епископ Фотије.
У среду (18.02.2015.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Фотије у пратни протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића обишао је парохију врличку. Епископ Фотије је са пратњом и надлежним парохијским свештеником, протонамесником Борисом Медаком, обишао најпре храм св. Архангела Михаила у Отишићу и упознао се са тренутним радовима на обнови ове светиње, а потом је подијељена хуманитарна помоћ најсиромашнијима, коју су прикуполи верници из Црквене општине Шибеник. Потоме је Владика обишао и храм Вазнесења Господњег у Цетини, у народу познатији као Свети Спас, а након тога помоћ је подијељена и најугроженијима у овом селу. Ова пракса прикупљања помоћи у богатијим црквеним општинама Епардије далматинске, ако Бог да, наставиће се и убудуће и да у оквиру епархијског хуманитарног пројекта »Милостиви самарјанин« радимо сви на помагању најсиромашнијих. Вјерници Црквене општине Шибеник дали су добар пример свима, поготово сада у време припрема за Велики и Часни пост, када нас Црква позива да поред редовне посете богослужењима чинимо и добра дела, а посебно дела милостиње и помоћи најсиромашнијима.
Празник Сретења Господњег 2015. године свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у Саборном Светопреображенском храму на Прерадовићевом тргу у Загребу. Евхаристијским сабрањем началствовао је Митрополит загребачко-љубљански Господин др Порфирије уз саслуживање Епископа далматинског Господина Фотија, Епископа горњокарловачког Господина Герасима и Епископа славонског господина Јована. Овогодишња прослава празника Сретења Господњег и националног Дана државности Србије обиљежена је посјетом предсједника Владе Републике Србије Господина Александра Вучића.
Архијереји су Премијера дочекали пред Саборним храмом у присуству свештенства, великог броја вјерника загребачке парохије, ученика и наставника Српске православне опште гимназије и бројних новинарских екипа. Радост саборног прослављања празника употпунили су протојереј-ставрофор Милош Весин професор на Богословском факултету у Либертивилу и јеромонах Јефрем из Митрополије црногорско-приморске. Литургији су присуствовали г. Милорад Пуповац, предсједник СНВ-а, г-ђа Боса Продановић, отправник послова Амбасаде Републике Србије у Загребу са сарадницима, г. Војислав Станимировић, предсједник СДСС-а, г. Драган Црногорац и г. Миле Хорват, заступници у Хрватском Сабору, г. Александар Милошевић, предсједник ВСНМ Града Загреба, г. Никола Лунић, предсједник СПД Привредник, г. Чедомир Вишњић, предсједник СКД Просвјета и други.
Окупљеном сабрању обратио се Митрополит Порфирије истичући значај Празника, новог и преславног чуда које се данас извршава, и радост што га прослављамо окупљени у лиртургијском сабрању у коме је учествовао премијер Вучић.
– Данас је праведни Симеон са 270 својих година ишчекивајући Христа Спаситеља, ишчекивајући Истину, у своје наручје примио Богомладенца Христа. Порука данашњег празника и његов смисао продужава се од тог времена до краја свијета и вијека. Господ је дошао да нас сретне, да се сусретне са нама и да отвори пут сусретања нашега са Њим, али и једних са другима. Сусретање, општење, грађење мостова, пут од мене ка теби, је оно што је аутентичан начин постојања човјека. Зато је данас велика радост за нас, и није случајно што је наш народ изабрао Сретењски устав за правило свога живота, показујући тиме мистично да је у природи нашег народа, без предрасуда, без комплекса, отвореног срца ступање у заједичарење са сваким човјеком који је саздан по слици и прилици Божијој. Мистично је тај Устав изразио природу нашег бића, али и уткао се у све нас. Зато се ми данас радујемо, што на Дан државности земље Србије, а поводом инаугурације предсједнице Републике Хрватске и премијер Републике Србије је дошао, данашњу радост да са нама литургијски подјели. Његовим доласком поводом инаугурације, али и учествовањем на светој Литургији управо на данашњи дан, кроз његову личност изражена је заправо природа сретењска, природа спремности да се граде мостови зближавања. С пуном свијести да онај који гради мостове изложен је ударцима камења и са једне и са друге обале. Међутим, камење је безначајно и на то не треба обраћати пажњу, него увијек на мост који постоји и који треба да буде пут у оба смјера. Честитам Празник, браћо и сестре, свима и поздрављам Премијера Републике Србије. У знак радости и захвалности што је дошао овдје, у име свих православних Срба у Хрватској, поклањам му икону Пресвете Богородице као знак и потврду сусретања, јер је она родила Онога који нас увијек и безусловно сусреће и прихвата у своје наручје.
Потом се присутнима обратио предсједник Владе Републике Србије г. Александар Вучић поздрављен од радосних вјерника аплаузом.
– Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, браћо и сестре, никада нисам у цркви говорио, и ово говорим само зато што ме је митрополит Порфирије замолио. Хвала вам свима што сте дошли данас на свету Литургију, на велики дан за нас Србе. Сретење је уз Видовдан у историјском и државотворном смислу најважнији датум. На данашњи дан смо отпочели и Први српски устанак и ударили темеље српске државности, модерне српске државе 1835. године доношењем Сретењског устава. Ја сам поносан и задовољан што сам овдје са вама јер бринете о опстанку свог рода, бринете тако што не угрожавате никога, бринете тако што само желите да живите у својим кућама и својим домовима, што волите своје и поштујете све друго. Овдје сам дошао не да бих дошао на један дан и отишао натраг, већ ако могу да утичем на прављење мостова о којима је владика Порфирије говорио, да се ви осјећате боље и лакше и да са једнаким поносом поштујете и волите своју Србију и своју Хрватску. Рекао бих, да на најбољи могући начин заштитите интересе своје дјеце и своје будућности. Што се тиче државе Србије, њене Владе, ми ћемо дати све од себе, да у нашим односима, са нашим комшијама Хрватима царују мир, добри односи и много више поштовања и повјерења. Много вам хвала што сте данас били у оволиком броју, мени је било препуно срце. Опростите што сам говорио на овом светом мјесту, у храму.
Нажалост, долазећи на свету Литургију, Епископ Герасим је био обавјештен о провали у Саборни храм Светог Николаја у Карловцу, током ноћи 14. на 15. Фебруар 2015. године, због чега је митрополит Порфирије додао да је нашу радост данас покварио један немили догађај у Карловцу, гдје су дан прије служила четворица архијереја у цркви, а данас је та црква осванула разваљених врата, похарана и оскрнављена.
– Вјерујемо да је ријеч само о појединцима и уздамо се у добру намјеру, у поштовање достојанства и слобода сваког човјека, да ће институције одговорне у овој земљи повести рачуна, у највећој могућој мјери, да овакве поруке не буду упућиване нама који у миру хоћемо да свједочимо Истину и Христа, и управо на данашњи дан спремни смо за сваки сусрет, истакао је Митрополит.
Након Литургије приређен је тридесетоминутни пријем предсједника Владе Србије са архијерејима и високим званицама у просторијама Митрополије у Загребу, након чега су се премијер Вучић и митрополит Порфирије упутили на свечаност у поводу инаугурације нове предсједнице Републике Хрватске г-ђе Колинде Грабар Китаровић.
преузето са: www.митрополија-загребацка.орг
На празник Светог мученика Трифуна (14.02.2015.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије саслуживао је на Светој Архијерејској Литургији у Саборном храму у Карловцу. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко - љубљански Г. Порфирије, а уз њега су служили још Епископ средњоевропски Г. Сергије и домаћин данашњег сабрања, Епископ горњокарловачки Г. Герасим, парох јужночикашки др Милош Весин, парох плашчански Горан Славнић, парох петрињски Саша Умићевић, парох коларићки Жељко Видаковић, као и ђакони Драган и Зоран Радић из Митрополије загребачко - љубљанске и Миленко Лошић из Епархије далматинске.
По прочитаном јеванђељу бесједио је отац Милош Весин, који је нагласио да човјек може бити у свијету, а не бити од свијета одвојен једино испуњавањем управо заповести о љубави. »Јер Господ рече својим ученицима, ово вам заповједам да љубите један другога! И управо снагом те љубави, оно што долази од свијета од кога ми нисмо, али у коме јесмо, моћи ће да буду одгурнуто управо и једино снагом те љубави. Ништа нема снагу да амортизује све оно лоше, негативно и ружно у свијету, као што је то љубав, јер љубав даје смисао вјери, као што вјера оплемењује љубав.«
На концу Литургије, служашчим Епископима, свештенству и вјерном народу обратио се Високопреосвећени Митрополит Порфирије, честитавши данашњем свечару, домаћину Епископу Герасиму крсну славу и заштитника, Светог мученика Трифуна, наглашавајући да је данашњи светитељ био пун љубави Христове, широког срца и велике душе, човјек који је својом молитвом исцјељивао људе од невоља њихових, а прије свега од духовних недаћа.
Данашњој прослави присуствовали су др Милета Радојевић и помоћник директора др Томислав Бранковић из Управе за сарадњу са црквама и вјерским заједницама у Влади Републике Србије. Господин Милета Радојевић се бираним ријечима, захвалио домаћину на гостопримству и честитавши славу изразио жеље за даљим напредком и узрастањем саме епархије горњокарловачке и вјерног народа који у њој живи и ради, на чијем је челу као прави пастир Цркве Христове, Епископ Герасим. По окончању Евхаристијског сабрања, за све присутне приређена је трпеза љубави у конаку манастира Пресвете Богородице Тројеручице, гдје су својим пригодним културним програмом овај празник увеличали и музичар Асим Сарван и етно звуцима доприњели Стеван и Катарина Гојковић из Београда.
преузето са: www.епархија-горњокарловацка.хр
На празник Света Три Јерарха (12. 02. 2015. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије, на крају јутарњег богослужења у параклису Пресвете Богородице Тројеручице у Шибенику, одликовао је сестру Матрону (Брдар) чином игуманије.
Тим поводом, у својој беседи Епископ Фотије је рекао, да од сада сестра Матрона мора, као духовна мати, бринути и о своме сестринству, те их у духовном животу руководити путем Светих Отаца и преподобних Матера.
Посебан благослов ове духовне радости сестринства Тројеручице, било је присуство Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског Г. Порфирија и Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Г. Андреја, који су поводом славе Света Три Јерарха у манастиру Крки боравили у Епископији у Шибенику.
На дан када празнујемо Света Три Јерарха (12.02.2015.) Његово Високопреосвештенсво Митрополит загребачко - љубљански Г. Г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Уз саслужење Преосвешћене Господе Епископа бихаћко - петровачког Атанасија, славонског Јована, аустријско - швајцарског Андреја, средњоевропског Сергија и далматинског Фотија у овом светом храму молитвом су прослављени светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст.
Велики број верника окупио се данас у манастиру Крки, а међу њима и председник СДСС – а Војислав Станимировић, председник СКД »Просвјета« Чедомир Вишњић, директор Канцеларије за вере Милета Радојевић и министар саветник из Амбасаде Републике Србије у Загребу Боса Продановић са пратњом. Литургији су присуствовали и локални званичници, начелници општина Кистање Горан Рељић, Бискупије Огњен Вукмировић и Ервеника Предраг Бурза, као и Душан Торбица, ктитор манастира Крке и богословије. Након Свете Литургије присутнима се обратио Епископ Фотије изразивши велику радост због овог јубилеја који представља доказ да српски народ и његова православна црква имају дубоке корене у Далмацији. Света Три Јерарха јавила су се Епископу евхаитском Јовану и ујединили тако у вери григоријане, василијане и јованите рекавши: »Ми смо једно у Бога и ништа нема у нама противречно, нити има међу нама првог, ни другог«. Зато они и данас представљају симбол јединства Цркве Христове који нас позива на јединство народа и вере, рекао је Епископ Фотије и препустио реч Епископу Атанасију, уз жељу да сви присутни понесу са овог светог места духовну радост и благослов. Епископ Атанасије био је ученик, а касније и професор у крчкој богословији, те је она за њега институција од изузетног значаја. Колико је молитава изговорено у овом светом храму и колико монашких завета положено, колико смо се пута овде сабрали са нашим прецима, колико пута смо се овде сјединили са Господом нашим Исусом Христом кроз Свету Тајну Причешћа и колико је свештеника и монаха одгојено у овој богословији, то најбоље говори о њиховој важности, објаснио је Епископ Атанасије.
Свету Литургију својим појањем су увеличали студенти Православног богословског факултета у Београду, а након ње организован је пригодан програм у просторијама богословије. Група ђака говорила је о животима неколико светитеља и отпевала химну богословије, а затим им се на бини придружила етно група „Бело платно“ чији су чланови уз звуке традиционалних инструмената госте увеселили старим народним песмама. Такође, уочи празника, након вечерње службе, сви присутни су имали прилику да чују предавање о Светој земљи Епископа славонског Јована који је у свом узбудљивом излагању објаснио везу древних и актуелних светских догађаја и дао одговор на питање зашто се баш Света земља увек налази у центру преломних историјских дешавања.
Након празничне Литургије и свечаног програма у трпезарији манастира приређена је трпеза љубави на којој су сви присутни верници могли да се почасте у част три славна светитеља која смо на овај дан прославили.
У ноћи између 11. и 12. фебруара 2015.год.проваљена је црква Св. великомученика Георгија у Биљанима Горњим. Непознати починитељ обио је бочна (јужна врата) и насилно ушао у Цркву. Захваљујући Богу у Цркви није почињен већа штета. Надлежни свештеник јереј Младен Скопљак обавијестио је полицију која је извршила увиђај. Надамо се да ће се починитељ понаћи и да ће оваквим злодјелима доћи крај.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је обнова парохијског дома у Обровцу. Парохијски дом при храму Пресвете Тројице је једна од старијих грађевина у граду Обровцу и налази се у веома лошем стању. Обнова парохијског дома је започета јер начета зубом времена ова грађевина је све мање условна за живот свештеника и потребе наше парохије. Највећи проблем представља кров који је у веома лошем стању, пропушта воду уништавајући и онако дотрајалу унутрашњост објекта. Прва фаза обнове би били вањски радови, кров, фасада и столарија, а затим унутрашње уређивање просторија и реконструкција.
Позивамо све наше парохијане и људе добре воље који су у могућности да помогну обнову нашег парохијског дома.
За све информације око обнове можете контактирати надлежног свештеника. Средства за обнову парохијског дома могу се уплатити на жиро рачун:
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЖЕГАР СWИФТ : ОТПВХР2X ИБАН: ХР8724070001100142999
јереј Слађан Тубић
У Недељу о блудном сину (8.2.2015.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића. На крају Литургије, Епископ Фотије је поучио сабрани народ тумачећи јеванђелску причу о блудном сину, која нам открива тајну покајања, као и величину Божије љубави и дуготрпљења. Ова прича је према ријечима Светог Владике Николаја Велимировића цијело једно јеванђеље тајни и поука.
Драга браћо и сестре,
По благослову епископа далматинског г.г Фотија започела је обнова цркве св.Арх.Михаила у Шибуљни.Кроз богату и страдалну историју наш народ у Далмацији је живио заједно са својим црквама и како је било народу тако је било и нашим светињама,али се исто тако народ духовно обнављао када су обнављане и наше православне светиње у Далмацији.Тако је Богу хвала дошла на ред и црква св.Арх.Михаила у Шибуљни која је из 1865 године.Црква се налази у лошем стању како извана тако и изнутра.Прва фаза обнове би био кров,који се мора у потпуности мијењати јер је прошло много година(деценија)како је рађен.Ми молимо и апелујемо на све парохијане који су из Шибуљина,а и на све људе добре воље да нам помогну у обнови јер добро знамо да је обнова наших светиња темељ будућности нашег народа у овим крајевима.Сви који желе помоћи ваша средства можете уплаћивати на жиро рачун или контактирати надлежног свештеника на број телефона:+38595/569-78-28.
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ХРВАТСКОЈ, ЕПАРХИЈА ДАЛМАТИНСКА ЦРКВЕНА ОПЋИНА ТРИБАЊ-шИБУЉИНА ИБАН:ХР4324840081105293332 СWИФТ:РЗБХХР2X
протонамјесник Саша Дрча
превод са грчког: Епископ далматински Фотије
Неки познаваоци нашег народног песншитва верују да је анонимни српски гуслар песму посвећену бекству светог Цаве у манастир претворио у приволење светог Лазара Царству небеском. Векови ропства потиснули су светог Саву у позадину. Савину радост наткрилила је и засенила косовска туга. Ако та претпоставка и није тачна, она у сваком случају наслућује и делимично открива једну истину. Свети Цава и Лазар имају исти извор и утоку: приволевање Царству небеском. У њима не треба видети два супротна начела него две струје које напоредо теку или се укрштају, али нас воде истом циљу. Јер као што је Савин поступак предодредио Лазарев избор, тако косовска жртва наговештава светосавску обнову. Па ипак, светосавље је наша философија стварања, а Косово наша философија страдања.
Успомена на Косово је неки освештани бол, нешто што из даљина обасјава својим величанством и уједно успуњава груди неизрецивом надом. Оно што је за Израиљ разорени Јерусалимски храм, а за хришћане Голгота, то је за Србе Косово. Сам помен тога имена довољан је да Србина потресе до дна душе. Велики чешки државник и мислилац, Томас Масарик, забележио је да су 1912. српски војници дошавши на Косово заплакали и скинули капе »као по команди«. Српска војска изразила је оно што сваки Србин свесно признаје или подсвесно осећа: постоји тајна Косова. Читава цппска историја није била довољна да ту тајну разјасни до краја и да је потпуно осветљену смести у српску душу. Увек ће нам ту нешто оцтати загонетно. Косово није наша религија, али је једна велика мистерија која се накалемила на ту религију. Косово није синоним православља, а опет се српско православље не би без њега могло замислити. Косово није сва српска историја, а ипак је средиште те историје, без кога она не би добила свој циљ и смисао.
Ко год познаје српски народ, чуо је за Косово и зна да Срби славе битку на пољу Косову. Али многе странце баш и чуди што су Срби код толиких славних победа изабрали да славе свој највећи пораз. Свакако, не славе само Срби свој пораз. Шкотланђани славе Цуллоден, али њихов пораз нема изразито христолошко значење. Французи славе Јованку Орлеанку која је била заробљена и спаљена на ломачи. Њена жртва има чисто хришћански карактер, али то је мученшитво једне светитељке која себе приноси на жртву због своје вере и народа, а на Косову се мистично читав народ приноси на жртву. Најближе је ипак поређење између Срба и хришћана уопште, између Косова и Голготе. Има ли већег пораза него што је било Христово Распеће на Голготи? Само, хршићани са смрћу Христовом на Крсту славе истовремено и Његов Васкрс. А зар то није главна додирна тачка измећу Голготе и Косова? У косовском култу сједињени су пораз и васкрсење.
Уколико је Косово заиста српска философија страдања, размишљајући о Косову морамо наћи одговор на главна питања народне и личне судбине у овим бурним временима светске историје: Постоји ли уопште неко хришћанско мерило које би нам могло помоћи да се снађемо у историји? У чему је најдубљи духовни смисао косовске жртве? Да ли се и у којој мери тај смисао одразио у политичкој историји? Има ли неке унутрашње везе између Косова и месијанске идеје? Какав значај има Косово данас за Србе и за све остале народе? Како бити достојан носилац косовске традиције?
Историја се може посматрати са два различита плана, као профана или световна и као сакрална или свештена историја. Тако се може говорити о световном и свештеном Косову. У световној историји, Косовска битка има своје конкретне узроке и последице. У свештеној историји, она има другачији и виши духовни садржај. Са хришћанске тачке гледишта, та два вида и плана историје нису и не могу бити непремостиво растављена. Како и зашто, то постаје јасно ако се прво проучи значење свештене историје. На свештеном плану историјски догађаји су посматрани у вези са целокупном богочовечанском историјом и Икономијом спасења, чиме се у извесном смислу брише разлика између времена и вечности, јер у светлости свештене историје један догађај је важан уколико је пројава вечности у времену или продор времена у вечност. Најсигурнији метод за разумевање свештене историје је откривање и тумачење праобраза, тј. праслика новозаветних догађаја. Стога Блажени Августин и каже: »Новум Тестаментум ин Ветере латет, Ветус ин Ново патет« (»Нови Завет се крије у Старом, а Стари се открива у Новом.«)
Примера има безброј.
Прелаз Јевреја преко Црвеног мора је симбол спасења кроз воду новозаветног крштења; четрдесет година јеврејског лутања између Египта и Обећане земље наговештавају четрдесетодневни пост Господа Исуса Христа у пустињи; педесет дана који деле прелаз Црвеног мора од Синајског Закона одговарају хришћанској Педесетници после Ускрса, кад је свети Дух сишао на Апостоле; а змија коју је Мојсеј показивао на штапу Јеврејима у пустињи да би се они који су је видели спасли од змијских уједа, симболише Христа на Крсту, који спасава све оне који у Њега верују.
Они који то немају на уму не могу да се снађу у свештеној историји, па чак и за Христа тврде да се »преварио« проричући свој долазак после пропасти Јерусалима. Тачно је да су се први хришћани преварили верујући у скори долазак Христа, али сам Христос се није преварио него је само пад Јерусалима прорекао напоредо са наговештајем о смаку света, тако да су Његови слушаоци помешали слике пропасти Јерусалима са сликама Судњег дана. По свој прилици, Христос није случајно тако поступио. Та два догађаја стоје један према другоме као праобраз према образу: пропаст Јерусалима је праслика пропасти света. Уствари, свака политичка катастрофа или »пропаст царства« је објективно, по себи, праслика пропасти света, као што је сваки период процвата, реда и мира, праслика свеопштег васкрса, »новог неба и нове земље«. Питање је само да ли ће учесници у историјским догађајима - било као појединци, било као национална и духовна целина - то схватити или не. Буду ли схватили, оно што је објективно улази у савест појединаца или народа, доживљава се свесно као свештена историја. Али они који тако гледају на историју остају још увек у улози посматрача, ограничени временом и простором, неспособни да сруше преграде између времена и вечности. Да би постали саучесници свештене историје, они треба да јој се духовно приопште. То приопштавање се врши благодаћу Божјом, кроз Црквене Тајне, а нарочито кроз Свету Тајну Евхаристије, кроз созерцање, богонадахнуто стварање и мучеништво Христа ради. Тада и само тада, историја се претвара у вечиту садашњицу и тадашњи догађаји нису само предзнаци будућности него непосредно, мистично учешће у Страшном суду, другом доласку Христовом и у свеопштем васкрсењу, мада се ови не поричу као будућа историјска збивања. Ми смо више него сведоци смака света и свеопштег васкрсења, ми смо учесници, ми то доживљавамо данас и сада. Али питање је како ћемо то доживљавати, на чијој смо страни. Појединци и народи који раде за Царство небеско су већ у Царству небеском и обратно, противници Царства су већ осуђени. Сам Христос је обећао да ће се све то збити на крају историје, али је ипак рекао: »Царство Божје је у вама«, као што је разбојника на Крсту утешио: »Још данас ћеш бити са мном у Рају". На другој страни, они који се томе не приопштавају кроз Цркву само трпе догађаје, као што су Богом проклети они који у историји узимају активног учешћа сатански и негативно, као свесни богоборци и гонитељи Цркве, грешећи против Светог Духа гушењем духовног семена Христовог.
Ако је тако, шта представља Косово у свештеној историји, с обзиром на три поменута мерила: као праслика, као свесно осмишљавање праслике и као мистично приопштавање Христовој жртви?
Мада је Косово велика хришћанска, а не само српска трагедија, оно је ипак за хришћанство представљало мању трагедију од пада Цариграда у турске руке 1453. године. Тога дана срушио се последњи важан бедем источног хришћанства, Турци су у славној престоници Византије поклали преко 60.000 хришћана, а остале одвели у ропство или силовали, опљачкали бесцена и баснословна, вековима сакупљана уметничка блага, упали за време Божанске Литургије у цркву Свете Софије оскврнавили светињу над светињама и посекли у њој све живо. Могло би се, дакле, сматрати да је Косово, нешто преко века и по, унапред било предзнак тога најближег крупног догађаја хришћанске историје, те да је оно од другостепене важности у поређењу ца Цариградом. То би био сасвим погрешан закључак. Ко познаје историју старозаветних пророка, сетиће се да су се многа месијанска пророштва могла применити на збивања из јеврејске историје пре доласка Спаситељевог. Било је протестантских теолога који су тврдили да се сва месијанска пророчанства односе на догађаје који немају везе са Христом. Али све и када би то било могуће доказати - а такав доказ је немогућ, јер се добар део пророчких казивања односи на метаисторију - остаје чињеница да се најдубљи смисао пророчанства тиме не исцрпљује и да само Христос осмишљава пророчка очекивања Старог Завета. Исто се може тврдити и за Косово: мало је рећи да Косово наговештава нешто далекосежније и дубље од пада царске престонице, оно за свештену историју има већи значај од Цариграда, јер у себи садржи обећање васкрса.
Истина, постоји и код Грка легенда која хришћанима оставља наду на бољу будућност и победу хришћанства. Веле да је грчки свештеник који је служио литургију у тренутку када су Турци упали у цркву Свете Софије, узео часни путир и побегао кроз једна тајна врата иа зиду. Турци су појурили за њим, тукли сабљама по зиду, али узалуд. Свештеник је остао узидан и појавиће се опет када хришћани буду ослободили Цариград, да с њима заврши литургију.
Али та легенда се не може поредити ца дубином и лепотом српског Косова, под условом да се оно протумачи по Косовском циклусу народних песама. Високо развијена религиозна свест народног песника не везује пропаст Српског царства на Косову за пропаст Византије, него непосредно за Христово страдање. Без њега би Косово значило пораз истоветан са свим осталим поразима. Са њим се Косово претворило у духовну победу. Својом песничком транспозицијом он је пропаст царства на Косову преобразио у »приволевање Царству небеском«, а Лазареву погибију у христоподобну жртву. Самим тим дао је народу и огромну наду на спас, а ево како.
Свети Илија у облику сивога сокола доноси цару Лазару »књигу од Богородице«. Занимљиво да пролог косовској трагедији почиње појавом једног стагрозаветног пророка и да је за народног песника Света Дјева Марија - заступница људи пред Богом - такође посредница између Бога и Срба. Од Лазара вишне силе захтевају да бира између царства земаљског и Царства небеског. Изабере ли царство земаљско, доживеће победу; ако се одлучи за Царство небеско, треба да причести војску, али га после чека погибија. Откуда та свирепа дилема? Због искупљења. На души српског народа накупили су се толики греси, да се само крвавим жртвоприношењем могу искупити и очистити. Отуда и Лазарева клетва бачена на свакога »ко не дође на бој на Косово« и она Његошева: »Великаши, проклете им душе«.
И ту песннк ставља у уста цара Лазара један од најлепших монолога светске књижевности који подсећа на онај Хамлетов, али је преко два века старији и има неупоредиво хришћански смисао:
»Мили Боже што ћу и како ћу Коме ћу се приволети царству: Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству, Приволети царству земаљскоме, Земаљско је за малено царство, А небеско увек и довека.«
Цар воледе царству небескоме...
Да се све на томе свршило, Лазар би се жртвовао за Србе и одиграо би у односу на српски народ улогу Искупитеља Христа према човечанству. Али Лазар гради цркву, служи свечану литургију са црквеним главарима, »те причести и нареди војску« која ће сутра у боју изгинути. Кроз Свето причешће најбољи синови народа се с Лазарем приопштавају Христовој жртви на Крсту. И у више махова народни песник наглашава да они за Христа гину свесно: »Него сјутра мислим у Косову за хришћанску вјеру погинути« (»Сјутра јесте лијеп Видовданак«). »За крст часни крвцу прољевати и за своју вјеру умријети... И за вјеру с браћом умријети« (»Цар Лазар и царица Милица«)... »А ја идем на бој на Косово у пресвето име Исусово« (»Мусић Стефан«). Као да је сваки косовски јунак прикован на крст, сараспет са Христом и као да се на Косову пољу иза лепршавих крсташа барјака уздиже шума од десетина хиљада крстова. Косовска битка се уподобљава Божанственој Литургији, где се са Лазарем елита српска приноси на жртву за сав народ. Окупан крвљу христоподобних косовских јунака и мученика, српски народ се освећује и сам постаје христоносан и богоносан, народ - Христоносац, Христофор. Срби нису од Богородице могли добити скупоценију награду од те милости да као народ буду налик на Христа, па су стога морали платити својим најдрагоценијим животима. С једне стране, есхатолошки предосећај и напон: »Настало је пошљедње вријеме« (»Зидање Раванице«). А с друге, надземаљски мир и блаженство којим песник завршава песму о Косовском боју (»Пропаст царства српскога«):
»Све је свето и честито било, И миломе Богу приступачно«.
Свест народног песника да је косовска жртва била богоугодна, допушта му да мирно поднесе пораз и националну трагедију уздигне до најузвишенијих надања. Јер ко са Христом страда, са Христом се и спасава. Ко је са Христом распет, са Христом ће и васкрснути. Паралелизам »Христијаде« и »Косовијаде« се наставља и после Косова. Краљевић Марко замењује Духа Утешитеља, а Карађорђе оличава Месију и народно Васкрсење. Он је глава народа, као некада Лазар. И као што је народ с Лазарем био распет, тако сада са Карађорђем васкрсава. Српски устанак се уједно мора разумети и као Васкрсење Христово и као опште васкрсење после Другог доласка Христова, јер иначе васкрс српског народа не би био појмљив.
Слепи народни гуслар, Филип Вишњић, генијални песник Устаничког циклуса и других песама, о чијој личности не знамо него Грци о Хомеру, мада га је Вук Караџић лично познавао, схватио је суштину народне поезије, њен пророчки и христолошки карактер. Он је дао Вуку песму »Смрт Краљевића Марка«, у којој се налази пророчанство да ће се Марко вратити кад његов топуз буде изашао из мора у које је бачена. И њему је пало у део да у Карађорђу препозна спасиоца и заврши последњи, десети циклус народних песама. Пророк који чита знаке времена, он доводи Први српски устанак у везу са космичким потресима (»Почетак буне против дахија«) и чује песму анђелских хорова у међузвезданим просторима (»Дјевојка снила Свето Васкрсење«):
»Настаде нам Свето Васкрсење, А људскијем душама спасење.«
Поставља сае питање да ли је та хришћанска свест о Косову била само индивидуална или колективна, да ли је живела само у души народних гуслара или је била прихваћена од целог народа. Могло би се чак колебати и у погледу свести самих учесника у Косовском боју. Али све говори у прилог тврђењу да је та свест у њима била развијена. Пре свега, Косовски еп није био изузетна и усамљена појава. Он се јавио као круна петовековног српског православља и после два столећа високе духовне културе немањићке династије. Косовски круг народних песама је производ светосавског духа, савршен; и сазрео плод наше религиозности. Сам кнез Лазар био је настављач немањићке традиције, одан православној вери, човек који је тражио ослонац у Цркви и - по Лазарици и Раваници - био један од најзнаменитијих задужбинара српског средњевековља. Немогуће је замислити да његова национална и православна свест није била на висини оне коју је у себи носио непознати народни бард. Мора се претпоставити да је та свест постојала и код већине српских јунака који су се одлучили да се Лазару придруже на Косову, за разлику од оних који ту потребу нису схватили, те да ће она убрзо захватити читав српски народ.
О томе речито сведочи широко и трајно распростирање косовског епа и косовског духа у народу. Већ у следећем, Марковом циклусу, гуслар пева: »Пијте, Србљи, у славу Божију И хришћански закон испуњујте: И ако смо изгубили царство, Душе наше губити немојмо!« (»Марко Краљевић на слави војводе Жарка«)
Косово је постало и остало свенародна својина. Као средишни догађај народне поезије, Косово се утврдило као »мит«, основно српско обележје, духовни симбол крцат садржајем, знак распознавања и заједнички језик свих Срба кроз векове, а самим тим осовина и основица српског јединства. Отуда на почетку XИX века, у току Првог српског устанка, Срби откривају да они увек дишу истим духом, имају исту симболику и налазе међу собом заједнички речник, било да су у Старој Србији, Црној Гори, Шумадији или под Аустријом. Док Вишњић са песмама о Српском устанку довршава и заокружава нашу народну поезију дајући јој коначно месијански печат, један други српски геније и виделац, Његош, живећи под сасвим другим историјским околностима, скоро у исти мах признаје Карађорђу месијанско достојанство и лапидарно сажима хришћански смисао тајанствене везе између Косова и Устанка: »Васкрсења не бива без смрти«.
Но свест још није приопштавање. Човекова свест сазнаје споља духовну стварност симбола, а приопштавањем човек ту стварност сам унутрашње проживљава и на себи егзистенцијално испитује. Лазар себе самог приноси на жртву. Уводећи га у ред светитеља, Српска Црква признаје да се Лазар својим мучеништвом и крвавом жртвом мистично, али стварно приопштио Христовој жртви на Крсту. Исто би се могло рећи и за косовске јунаке који су, јуришајући под »крстатим барјацима« своје животе дали за Христа, мада их Црква није могла поименице посветити. Нема разлота сумњати да су и они косовску жртву уподобили голготској својим причешћем уочи битке. Зна се да је то био обичај византијске војске и по свој прилици Лазар је заиста тако поступио са српском војском на Косову. А да су се српски мученици и јунаци после Косова, под турским ропством, такође приопштавали Христу, то не треба увек схватити буквално, као ритуално причешћивање, него духовно, по месту које су Лазарево приволевање Царству небеском и »подражавање Христу« заузимали у срцу и души сваког Србина.
Данас би и највећим реалистима међу историчарима било тешко одвојити свештено Косово од историјског Косова. Свештено Косово какво је до нас дошло није а приори било нужно и последица је стицаја политичких околности, док стварна политика Срба пре и после Косова није била далеко од свештеног надахнућа народне поезије. У Царство небеско се не иде неминовно преко крсне жртве појединаца. Христос се једном за свагда и за ове распео и хришћани се приопштавају Његовој крсној жртви својом вером, својим делима и кроз Свете Црквене Тајне. Али није сваки хршићанин осуђен на мучеништво, не мора сваки хришћанин да претрпи крсне муке и буде крваво распет. Има хришћана и хришћанских светитеља - као што је био наш свети Сава - који су радосно хрлили Небеском Царству не прошавши кроз какву жртву и мученичку смрт. А тако је и са хришћанским народима.
Стога су и пред српским народом стајала два пута: пут нормалног узрастања - који не искључује ратничка освајања, али не доводи у питање народни опстанак - и пут жртве. Први је пут био Душанов, а друти Лазарев. Да није било Турака, Српско царство би наследило Византију и наставило да се мирно развија, приближавајући се својим остварењима хришћанском и светосавском идеалу Царства Божјег. Али неуспех Душановог подухвата и пропаст Српског Царства на Косову упутили су наш народ другим правцем. Пред Лазаревим Србима била су два искушења: да се покоре без борбе и да се помире са судбином. Они су одбили и једно и друго. Средњевековни витешки дух, осећање части, свест о духовној надмоћи над Турцима, дужност да се по сваку цену устане у одбрану јединства или »симфоније« између Цркве и Државе, све су то биле и сувише јаке побуде да би се Кнез Лазар предао без борбе. Али он је прихватио борбу из које, с обзиром на дате околности, није могао изићи као победилац. Сама Душанова војска била је већ организацијски инфериорна у поређењу са турском и тактички слабија од ње, али је Душаново царство својим јединством, као компактна маса са знатним људским потенцијалом и огромним материјалним средствима имало стратешку предност над Турцима. После Душанове смрти, српски феудализам је пао на испиту и показао се неспособним да се сложно одупре турској инвазији. Политичка зрелост Срба ограничавала се на династију Немањића. Ван ње, српска државотворност и организаторска способност нису биле сазреле. Политика српског феудалног племства састојала се у томе да се лични интереси ставе изнад општих. Када је постало очигледно да се без општих интереса не могу сачувати ни лични, било је све касно, Турци су нас прегазили и преплавили као незадржива плима.
Да су Срби били обичан народ, они би се помирили са судбином сутрадан по Косову, а поготову после коначне турске окупације. Пад, политички и културни пад био је вртоглав и страховит. Илузија о снази Српског Царства развејала се као магла од данас до сутра. Нека се само замисли шта су дочекали савременици тих догађаја. У години Душанове смрти, 1355, Срби су пред капијама Цариграда, још имају све изгледе да смене Византију и оснују Царство које би постепено обухватило сав ондашњи свет грчко-римске културе. Једва преко три деценије касније, 1389, царица Милица је принуђена да пошаље своју најмлађу кћер Оливеру у харем султана Бајазита. У року од тридесет и четири године, Срби су пали од снова о светској империји до просјачкот штапа, уз највећа понижења која један народ може доживети. Турске хронике из идућег, XВ-ог века бележе: »Газије се сите напљачкаше плена. За пар чизама се продаваху робиње. И ја убоги купих једног красног младића за 100 аспри... Српске моме су такве да их се човек не може довољно науживати, ма колико се њима наслађивао... Камо год погледаш, чини ти се рајски перивој испуњен рајским хуријама и лепим дечацима. Неверницима на видику изљубише младиће и девојке... Неверник је завијао као пас.«
Оно о чему никакве хронике не говоре, а што се никада и ничим не може надокнадити, то су културне последице косовског пораза. Паразитска и пљачкашка турска ордија вратила је српски народ у векове његовог преисторијског битисања. Турска најезда била је смрт српске културе и просвете. Ца изузетком црквених књига и песничке традиције која се, захваљујући гусларима, преносила од уста до уста, на територији под турском влашћу Срби неће дати од краја XИВ па до почетка XИX века ниједно уметничко дело које би се могло поредити са културом немањићке епохе. Ако се рачуна да једно поколење или »појас« има 25 година, то значи да су Турци за четири века убили стваралачки полет у душама шеснаест поколења, а тамо где цу остали пет векова, двадесет поколења. Ко зна колико је уметничких творевина изгубљено у неповрат, колико је међу Србима побијено књижевника, уметника, научника и колико је »генија угушено у повоју«? И ко може рећи не како бисмо изгледали ми, него како би данас Европа и свет изгледали да та »куга људска« није Србе поморила? Нису то никаква нагађања. Јер од XИИ до XИВ века Срби су дали довољно доказа своје стваралачке посебности, да би се могла ако не тачно измерити а оно приближно претпоставити штета коју је светска култура претрпела због прекида српског стваралаштва.
Истина по голим историјским чињеницама, нити је Косово означавало крај српских политичких и културних творевина у Средњем веку, нити је Карађорђев устанак донео коначно ослобођење од Турака. После Косова Србија се, плаћајући данак Турцима, одржала ове до пада деспотовине 1459. године и под деспотом Стеваном Лазаревићем доживела културно н економско благостање - довољно је навести манастир Манасију - Ресаву и Ресавску школу - као што ће процес ослобођења Србије после Карађорђевог неуспеха са променљивом срећом трајати још читаво столеће. Али народ је осетио да су Косово и Карађорђе по значају и домету пресудни, судбински догађаји, стварни крај Српског Царства и стварни почетак нове Србије.
Да би се то схватило, треба се сетити онога што Солжењицин пише поводом Куликовске битке у којој су Руси, предвођени Димитријем Донским, победили Татаре 1380. године - девет година пре Косова: »Векови пролазе и за онога који издалека баци поглед на историју, њене вијуге ишчезавају и она им изгледа као затегнута топографска врпца.« Куликовска битка пробудила је у Русима свест о сопственој снази и способности да војнички туку Татаре. А време ће учинити своје. Кад је тежа једном превалила на руску страну, било је споредно што су Татари остали кадри да и даље Русима наносе тешке губитке, да врше разбојничке упаде и да спале Москву. Нешто слично се збило и у нашој историји. Лазар је учинио што је у његовој моћи било да сакупи све српске раоположиве снаге, а најсвеснији део српског народа дао је на Косову све од себе. Па кад ни то није било довољно, никакве друге политичке комбинације нису у догледном времену могле помоћи да Срби турску силу савладају. Карађорђев устанак је доказао да су се Срби, после дугих векова, оспособили да Турке победе у отвореној борби, на бојном пољу. Главно је било знати да је турска сила на заходу. Остало је било само питање времена. Данашња политичка историја мора признати да је народни песник био у праву: закључци свештене и световне историје се још једном подударају у ономе што је битно.
Али српски народ није свој васкрс очекивао скрштених руку нити се задовољио тиме што Краљевић Марко у песми изводи подвиге који су њему недоступни. Царство је на Косову изгубљено на мачу, али под крсним знамењем, па се мачем и крстом морало и повратити. Народ није заборављао да су то симболи отпора и да га само дух отпора може спасти. У плејади косовских дивова Милош Обилић није био последњи него први. Вековима су безимени српски јунаци давали своје животе у наизглед безнадежним бунама, устанцима и ратним походима. Када је о тим Србима реч, треба овде поменути једнога од првих таквих јунака - Николу Скобаљића - чије се име случајно сачувало за историју. Пет година пред пад Српске деспотовине, 1454, отсечен од српских снага, Скобаљић на челу своје дружине, продире на југ, у крајеве које су Турци већ освојили, напада гдавнину турске војске, успева да је порази и сузбије, тако да је сам султан Мехмед марао да баци против њега своје резерве, али на крају бива ухваћен у близини Врања и набијен на колац.
Поред мача и изнад мача стајао је Крст. Ако није било времена и могућности за изучавање хришћанског богословља, гинуло се ипак са свешћу да се живот даје за »праву веру« и »Бога истинога«. Споменици славне прошлости, српске цркве и манастири са моштима светитеља, »књиге староставне« и »гусле јаворове« били су ту као вечита опомена да се у њима из давнина чува нешто велико, драгоцено и да ће од Крста доћи спас. И тако је борба за слободу ишла напоредо са борбом за истину.
На основу свих тих појединости, може ли бити говора о српском »месијанизму«, о »месијанској идеји Косова«? Прва примедба која пада на ум је немогућност »месијанизма« за хришћане. »Месијанизам« значи очекивање Месије. Јевреји који нису у Христу препознали Месију, овога још увек очекују и с њихове тачке гледишта месијанизам је оправдан. Али месијанизам хришћана, који верују да је Христос Месија, као да је изгубио разлог постојања. То је, на пример мишљење руског философа Николаја Берђајева који ипак има своје тумачење месијанизма.
Поуздан одговор на питање о српском месијанизму добиће се ако се прво испита да ли је хршћански месијанизам данас уопште могућ и ако се затим косовска идеја упореди са руским месијанизмом.
Очигледно је да за нас месијанизам не може више имати онај исти значај који је имао пре доласка Христовог, јер као хришћани верујемо да је Христос био Месија кога је јеврејски народ очекивао и кога су пророци наговестили. Хришћански новозаветни месијанизам после Христа може се односити једино на долазак Сина Божјег у слави. Као што су старозаветни Јевреји очекивали Његов први долазак, тако ми сада очекујемо Његов други долазак. Али док се њихова вера заснивала на богонадахнутом казивању пророка, наша ввра данас почива са свечаном и недвосмисленом обећању самога Господа Исуса Христа. Од нас се не тражи никакво прорицање или истраживање. Нама је дато да то знамо из уста Бога живога. Непоколебива основа новозаветног месијанизма је сам Христос. Оно што се обично назива руским месијанизмом не може се свести на тај новозаветни месијанизам или есхатологизам. Руски месијанизам је много сложенији, нарочито у својмм најсавршенијим обрасцима који се срећу код Достојевског и код Берђајева.
Достојевски верује да је руски народ богоносац, те да као такав има позив да спасе Европу, а преко ње и свет. У извесном смислу, Месија - то је сам руски народ. Месија по томе што носи у своме срцу Христа и што тога свога Христа објављује свима народима, али ипак и Месија као посредник спасења, зато што се овога пута преко њета обавља универзално спасење. Занимљиво је да у месијанској, искупитељској улози руског народа није предвиђена жртва. Достојевски је имао пророчку визију Револуције, али је није јасно и непосредно укопчао у свој месијанизам. Он нигде не указује на страдање руског народа. По њему изгледа да ће се револуција догодити у Европи, а не у Русији. Речју, он руско Васкрсење замишља без Распећа.
Уколико се месијанизам Достојевског може сматрати оптимистичким - бар с обзиром на судбину Русије - месијанизам Берђајева је песимистичан. Берђајев је мислио да је мисија руског народа искључиво религиозна, а кад је избила Октобарска револуција, поверовао је да је њоме Русија распета за грехе човечанства и да се тиме остварио руски месијанизам. Другим речима, месијанизам Берђајева се не брине ни за какав препород у историји, као да је историја исцрпљена и сазрела за крај света. То је Распеће без Васкрсења. Философија историје Берђајева кренуће затим другим правцем, али ни »епоха светог Духа« ни »Ново средњовековље« неће више бити непосредно везани за руски месијанизам.
Поређење српског месијанизма са руским, у облику који су му дали Достојевски и Барђајев, разјашњава њихову праву природу и суштину. Руски месијанизам је изнад српског по томе што је универзалан: на овај или онај начин, Русија прима на себе мисију да спасе свет. Руски народ игра улогу свечовечанског Месије, док је српски «Месија« национални Месија, човек који треба да ослободи српски народ. Из тога произилази да се српски народ не жртвује за друге народе и да се не сматра позваним да спасава човечанство, него своје сопствено спасење везује за Христа, своју националну судбину тумачи христолошки. У том смислу, Косово је једини и непоновив догађај, а српска мисија је завршена. Она је национална, а не универзална. Као таква, омеђена је с једне стране историјском пропашћу на Косову, а с друге препородом српског народа кроз Први српски устанак. У народној песми српски месијанизам почиње косовским, а завршава се Устаничким циклусом. И ту и тамо Лазар и Карађорђе. Симетрија је потпуна.
Но све и да се само тако посматра, српски месијанизам има извесних предности над руским: он садржи уједно и Распеће и Васкрсење, баш као и пољски месијанизам, а то значи да представља верније подражавање Христу него месијанизам Достојевоког и Берђајева. А изнад света - и то је оно најважније - у њему се налази идеја приопштавања Христовој жртви путем евхаристије, што није обрађено у руском месијанизму. Самим тим, очевидно је да се смисао Косова није испразнио појавом српског националног Месије - Карађорђа. Боље рећи, Капађорђе не може бити последњи домет Косова, јеп је косовска жртва нераздвојна од Евхаристије. Косово ће достићи овај пуни смисао тек приликом Другог доласка Исуса Христа и свеопштег васкрсења човечанства. А дотле, Косово је вечни позив на нова прегнућа, као чудесан догађај, образац, утеха, подстрек на буђење и обнову свих народа света по примеру српског васкрсења. Оно помиње да између једне етапе васкрсења и крајњег циља богочовечанске историје, нису искључене друге и нове етапе нашег народног и човечанског препорода, а то баш превиђа месијанизам Берђајева. Од човечанства зависи да ли ће између данашњег сумрака и Страшног суда бити опет могући периоди обновљеног хришћанства. Наше је да схватимо и другима покажемо шта Косово казује данас, сагледањем свештене историје иза тобож једино »стварне« световне историје. А то се опет може најбоље постићи путем тумачења праобраза и применом трију претходних мерила.
Као пропаст царства, Косово је праслика пропасти данашње хришћанске цивилизације, на Истоку и Западу, али и обећање спасења. У двадесетом веку сва наша планета се претворила у једно огромно Косово. Читав словенски свет је распет, читаво православље је распето. Једна половина човечанства осуђена је да бира између духовне и физичке смрти, а оној другој половини све више прети опасност да и сама доживи исту судбину. Пред тим свеопштим Косовом, свету је итекако потребно да чује наук и поруку српског Косова: Ко је са Христом распет, са Христом ће и васкрснути. Дакле, не само да српско Косово има универзалан смисао, него свет срља у пропаст ако благовремено не схвати поруку Косова, па макар му само Косово било непознато. Јеп стање је у свету данас гопе него у доба Косовске битке и пада Цариграда. У оно време, упркос неслози хришћанских народа, постојала је ипак каква-таква хришћанска солидарност која више не постоји.
Познато је да се у Европи била пронела вест о српској победи на Косову, ваљда због погибије султана Мурата, те да су веле, звона Богородичне цркве у Паризу звонила у почаст победе хришћанства. Свакако да би Лазару више помогло да су му са Запада послали војску пре битке него што су се за њега молили после пораза, али и ова појединост показује хришћанску свест, извесну духовну и молитвену везу међу хришћанима чак и после раскола од 1054. године. Приликом последње одбране Цариграда, дошли су са Запада и војнички одреди, мада незнатни. Млетачка и папска помоћ стигле су касно, после битке, кад је Цариград већ био у турским рукама. Али на време је стигао капетан Ђустинијани, са својим Ђеновљанима. Четири ћеновљанске лађе приспеле су у Цариград разбивши претходно поморску блокаду у невиђено херојској битки против читаве турске флоте. За световну историју то је била војна помоћ Ђенове Византији. Али никакви политички разлози нису могли изазвати ту свесну жртву, таква чуда од јунаштва, то је могла учинити само вера, па зато подвиг Ђустинијанија и његових лавова припада свештеној историји више но сви крсташки ратови. Ђустинијани је имао свега четири стотине људи, бираних јунака, али то је био релативно велики број с обзиром да је Цариград, који је већ тада био милионски град, бранило само девет хиљада војника, од којих три хиљаде Млечана и Ђеновљана који се беху нашли на лицу места, насупрот турској војсци од пола милиона извежбаних ратника, са тешком артиљеријом којој би и модерне армије могле позавидети. После славне одбране од месец дана, сам Ђустинијани је погинуо смртно рањен на зидинама Цариграда, а убрзо затим, у борби прса у прса, пао је и последњи византијски цар, Константин Драгаш, Србин по мајци, нађен усред гомиле Турака побијених од његове руке. И тако су у одбрани престонице православља помешали своју крв католици и православни - Италијани и Срби. А били су одсутни много позванији да царски град бране. Године 1917, последњи браниоци Русије у борби против Октобарске револуције биће један женски батаљон и одред дечака из Кадетског корпуса. То је судбина трулих и умирућих царстава.
У наше дане се уопште и не помшпља на хришћанску солидарност. Никада се није толико гаворило о савезу, ако не и јединству хришћанских Цркава, а никада веће бездушности и безосећајности није било међу хришћанима од како постоји Црква Христова. Хаш пијетет према првим хришћанским мученицима и светитељима не скрива нам очигледну чињеницу да је то била само кап у поређењу са морем проливене крви хришћанских мученика у овом веку. Али о томе највећем покољу хришћана за који историја памти као да не сме јавно да се говори, као да о томе постоји завера ћутања штампе и свих обавештајних органа у свим земљама Запада. Па и казивања Солжењицина се приказују само као осуда спутавања политичких слобода и праксе »концлогора« уопште. И пошто је о покољу над хришћанима непристојно говорити, стадо хришћана пођеним очима гледа у хришћанско мучеништво с друге стране »Гвоздене завесе«, али га не види. Да би се испунила Христова реч: »Јер је одрвенило срце овијех људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима, и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обрате се да их исцијелим«. А то још није највећи грех хришћана према хришћанима. Највећи је грех када хришћани одобравају истребљење других хришћана, када пљескају џелатима који убијају хришћане, а гоњене хришћане називају политички погрдним именима, те на тај начин оправдавају злочин који се врши над хришћанима. Да би постала јасна језовита стварност и чудовишност таквог поступка, треба се мислима пренети у доба гоњења хришћана под царем Нероном. Може ли се замислити један једини хришћанин који би пљескао римским гладиаторима и дивљим зверима што у арени раздиру хришћанске мученике? Тако се нешто здравим умом не би могло ни претпоставити. А милиони наших хришћанских савременика, солидаришпу се јавно или прећутно са убицама хришћана и раде на томе да до власти хришћанских гонитеља дође и на Западу. Шта тек да се каже о политичкој солидарности? Крсташке војне нису биле израз хришћанске или политичке солидарности, него уствари освајачки подухвати. И крсташи су 1204. године опљачкали Цариград ппе Турака, ако не горе од Турака. Али било је ту бар политичке свести да су Турци непријатељи хршћанског Запада. Током векова Шпанија, Фанцуска, Венеција, Аустрија и Русија бориле су се против Турске, а две последње силе су чак себи поставиле за циљ ослобођење хришћанских народа испод турске власти. Ако је Енглеска због своје политике »европске равнотеже« у више махова помагала Турску, било је увек поштених људи који су то осуђивали. Тако је у XИX веку чувени енглески књижевник и уметник, Вилијам Морис, иначе социјалист по убеђењу, неуморно критиковао Дизраелијеву политику сарадње са Турском и придружио се удружењу «Еастерн Qуестион Ассоциатион» чији је циљ био да британску јавност обавести о тешкој судбини балканских хришћана.
Али успомена на све оне који су се у прошлости залагали за наше ослобођење побуђује нас да поставимо мучно питање: где су данас људи као Вилијам Морис? Узвишени појмови као мир и слобода су обесцењени, изгубили су своје првобитно значење и за савремено човечанство чак имају супротан смисао од онога који су раније имали на свима људским језицима. Као да се сам људски род у сржи својој изопачио. Када неки западни политичар помене реч »мир«, нас ухвати језа, јер знамо да се тај мир купује по цену слободе и невине крви. Што већи мир, тим је већи број народа уваљен у ропство, крв и несрећу. Највећи је мир био на крају Другог светског рата, када је половина Европе изгубила слободу. Затим је дошао мир у Азији, када је четири стотине милиона Кинеза изручено левичарском безбожју. А после, кадгод смо чули да је у свету закључен неки нови мир или споразум, знали смо да је још један народ жртвован, да су опет нови милиони људи пали у мрак ропства или осуђени на геноцид. Солжењицин мисли да је у Совјетском Савезу до сада побијено 60 милиона људи, што одговара становништву већем од Велике Британије или Француске. А то значи да је руски народ крвавије платио совјетски »мир« него два светска рата. Под претпоставком да је број од 60 милиона претеран и да је режим био »само« 30 милиона, то је ипак више него у Другом светском рату.
Неколико преживелих бегунаца међу руским књижевницима и неколико јавних судских процеса иза Гвоздене завесе само успокојавају западну савест, уместо да је пробуде, јер се то узима као доказ да је духовно стваралаштво под безбожничком левом тиранијом ипак могуће. Цинично се заборављају милиони оних који, убијени по тамницама и по концлогорима, неће никада моћи да дођу до изражаја. Виде се само малобројни врхови који избијају на површину, а не виде се падине и подножја глечера потонулих у крв мученичку.
Некада, уочи пада Цариграда, имајући да бирају између турског ропства и папске помоћи по цену покатоличавања, Грци су говорили: »Бољи је и турски полумесец него папска тијара«. Православна Црква не прети никоме да га силом преведе у православље. Па опет, западни политичари се понашају као да су се у потаји заверили: »Боља је и петокрака звезда него православна и национална Русија«. Тај фатални избор води неминовно и фаталном исходу: понавља се грешка Хитлера који није хтео да буде ослободилац руског народа од Стаљинове тираније, него се према њему понео као неапријатељ, па је доживео да га Стаљинова тиранија смрви уз помоћ руског народа.
Но без обзира на будућност, таква политика се уствари већ данас своди на обично самозаваравање: не може се довека, под изговором мира, трговати туђом слободом, а да се на крају не изгуби и сопствена слобода. Јер слобода је једна и неделива, а правог мира нема без слободе. И шта се догодило? Пошто се хтео мир на штету туђе слободе, добила се у својој кући слобода која не поштује мир, слобода која је насиље и анархија. На наше очи се на Западу у име слободе брани право насилника, право отимања деце, право уцене животима таоца, право содомије, побачаја и тровања. Брани се слобода непријатеља мира и слободе, слобода свих оних који угрожавају безбедност мирних и поштених грађана. Сви имају право на све, само жртве немају право на живот. Нека се то и покрива звучним именом демократије, ми увиђамо да је то самоубиство демократије. Демократска начела штите слободу личности уколико почивају на хришћанским вредностима. Демократија која не поштује хришћанску религију или је отворено уперена против хришћанства, пада у своју супротност и саму себе пориче. Ово што се данас збива на Западу у спољној и унутрашњој политици ппе личи на самртни ропац једне цивилизације у агонији и то би први осудили сами »оци демократије« - Русо и Монтескје. Русо никада није тврдио да су неправда и тиранија за неке народе убиствене, а за друге благотворне. А Монтескје је учио да слобода једнога престаје тамо где почиње слобода другога. Удаљујући се од хришћанства, демократија је издала обојицу. Изгубио се пут, јер се изгубила истина. Ако нема мира без слободе, нема ни слободе без истине. И као Пилат, од политичких па до црквених великодостојника, сви се питају: »Шта је истина?«
Има у »Горском вијенцу« једно место где Његош симболично описује историјски положај Црне Горе. Као после потопа на Арарату, црногорски главари се искупили на врху Ловћена, а доле, између врха и долине, нагомилали се црни облаци, севају муње и треште громови. Сунце слободе обасјава само онај делић крша на врху, а испод тога се свуда зацарила тама.
То је она тирада седара Радоње, где овај између осталог вели: » ... колико је наше Горе Црне, ове је облак притиска једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне само сувце грије«.
Тако је и са данашњим Србима и Словенима.
Као народ, ми смо одавно у облацима, обухваћени тамом која овога пута није поштедела ни сам врх Његошевог Ловћена. За шест деценија безбожничке тираније на Истоку, почињено је више зла и уништено више људских живота него под свим пређашњим тиранима у свој људској историји. У размаку од два поколења, они који гаце људски дух нанели су веће штете култури словенских народа уошпте и православној култури посебно, него Турци Србима кроз двадесет поколења петвековног ропства. Ми чврсто верујемо да се дух не може убити, али могу се народи уназадити спречавањем додира са изворима и творевинама људског духа или ометањем стваралаца да своју замисао спроведу у дело: то је грех против Духа коме нема опроштаја. Они који цу це међувремено као појединци свесно жртвовали за Христа било као борци и мученици, било као ствараоци спутани у својим изражајним могућностима су настављачи Косова и нашли су свој спас. Али питање је да ли ми као народ хоћемо да страдамо са Христом и због Христа или не. То је наше »бити или не бити«. Ако данашње страдање не схватимо »косовски«, ако смо отпали од Христа, ако страдамо без Христа или против Христа, ми омо онда као народ изгубљени. Наше робовање левом безбожју може се схватити као несрећа и трпети као нужно зло, неминовност или »судбина«. У том случају, нема светлих перспектива и пада се у безнадежност и резигнацију. Само је буђење косовског духа у стању да нас изведе на прави историјски пут, ка облагодаћеном и животодавном светосавском стваралаштву.
Ми смо у истом положају према нашем поразу пред безбожницима, као народни песник у односу на историјско Косово. Можда је и вама потребан један песник како би се национална свест око његовог дела искристалисала, а косовоки мит обновио, повезао са догађајима који су нам приступачни и тако нашој савременој историји дао хришћански цмисао. До данас уствари нисмо имали велику поему наше народне и хришћанске борбе. Косово је имало свог незнаног генија, Карађорђев устанак имао је Филипа Вишњића и Његошев »Горски вијенац«, а ми још чекамо Песника. У тим ретким тренуцима Песник и Пророк сливају се у једно. Сви старозаветни пророци били су истовремено и песници, али после њих сви песници нису увек били пророци. Сада се новом песничком генију указује прилика да својом песмом обликује историју и утиче на догађаје, да осмишљавајући блиску прошлост и садашњост ствара будућност.
Као дијаспора, ми смо на врху светског Ловћена који је још увек озарен сунцем слободног света. Па ипак, нас понекад обузимају малодушност и чамотиња. Хе толико од страха или од злих слутњи, колико можда од осећања да смо као изгнаници свуда сувишни и ненужни. Имамо утисак да ништа не можемо, да смо беспомоћни да утичемо на догађаје, да смо избачени из историје, те да се све одвија без нас. И са гледишта политике дана и комада, у датом тренутку, заиста је тако: ми смо посматрачи, а не учесници, ми као да смо ношени догађајима. Гледамо како око нас нараста тама, а радили нешто или не радили да се томе цyпротставимо, све вам је узалуд. Ако се таквим мислима препуштамо, значи да смо заборавили Косово, да смо се духовно удаљили од Косова и подали се двострукој заблуди. Пре света, обична је заблуда и варка веровати да су политичари који данас управљају светом творци догађаја. Многи од њих су двојници српских преткосовских великаша, пуштају да их вода носи и углавном само ускоравају пропаст народа који су им поверени. Они ништа не стварају, њихово је »дело« рушилачко. Тамо где они прођу, човечанство је на историјском плану већ ушло у страшну ноћ безбожја која би, ако се западни народи у последњем часу не тргну, могла трајати вековима, као српско ропство под Турцима.
А друго - и ту ваља да се опет сетимо Косова! - варка је ако се мисли да само негативне силе делују у историји, ако се сметне с ума онај њен други, свештени вид, ако се пренебрегне сила Духа. Јер то је била и остала права и највећа сила у свету. Да није тако, зар би реч хришћанских бранилаца гушили и спречавали да се она чује, јеп ово што се Солжењицину допушта да каже у 1976. години свесни људи словенства и православља су понављали залуду више од пола века? Зар би се прећуткивала наша страдања, било да су у питању појединци или Цркве и народи? Знају Христови непријатељи боље од нас какву силу имају пред собом, па је крајње време да и ми постанамо свесни силе којом располажемо. Та невидљива сила држи свет искупљујући га крвљу мученика и молитвама праведника. Без њих ни без свакодневног оприсутњења Христове жртве кроз Свету Тајну Евхаристије, не би земља опстала ни један дан. Силе зла су зато и набујале до невиђених размера што су силе добра јаче него икада. Тајанственим путевима Божјег Промисла све је већ спремно за нову етапу овоземаљског обожења: и обновљена православна култура, и братство народа и јединство Цркава. Све ће то избити на видело дана, чим буде попустио притисак безбожничког насиља. Онај који се бар једном у животу осетио чланом Тела Христовог зна да у свакој ћелији Његовој обитава снага вере која брда покреће. Још нам је у свежем памћењу пример чехословачког »пролећа«, када се тај словенски и хришћански народ годинама подвргнут терору и режимској пропаганди готово »преконоћ«, као један човек, изјаснио за слободу. Зар би то било могуће да у том народу није био жив дух, иако годинама потиснут у подземље?
Али Косово нас учи да се Дух не пројављује само кроз жртву, него и кроз истину. Нама је дато да у слободи разрађујемо, продубљујемо и проповедамо хришћански поглед на свет, да сведочимо пред Западом о Православљу и васпитамо новог православног човека, док се свуда око нас и поред свег напретка науке, одгаја или човек без идеала и компаса или човек - звер, обојица мрави будућег мравињака. И то нам није случајно дато него вољом Провиђења. Црква у дијаспори нема други и виши смисао. Уколико смо те могућности да научимо Истину Божју и да објављујемо Реч Божју били свесни, ниједно семе посејано на добру земљу не може бити изгубљено. Помислимо на руске избеглице. Представници старе руске емиграције су већином помрли, а многи су били и физички уништени. Али њихов допринос хришћанству, оно што су њихови религиозни мислиоци за собом оставили, то живи у нама и већ доноси двоструки плод, а у будућности ће уродити и стоструко. Ми имамо, дакле, мисију да будемо чувари, гласници и сејачи Христове Истине. То Бог од нас очекује, а остало је у Његовој руци. Кад-тад, семе ће проклијати и донети плода, а Бог зна време жетви.
Користећи ово привремено затишје, док смо још обасјани сунцем као на врху Ловћена, поменимо се Косова и понесимо у срцима оно што Косово значи и зрачи. Нека се овогодишња прослава Видовдана заврши као молитвени скуп, у знаку Христа Спаца који је смрћу победио смрт. Нека ово буде једно опело палима и наговештај васкрсења. Запалимо у мислима воштаницу пред сваким косовским јунаком, пред свим српским православним борцима и мученицима који су дали своје животе идући њиховим путем, као и пред милионима оних који данас ма где било страдају због Христа. Понесимо и једно чврсто уздање. Да ли ће се облаци попети до врха или не и какав ће облик узети наша борба против мрака, није нам дато да знамо. Ма каква била наша и светска судбина, наша је дужност да у сваком случају будемо попут косовских јунака сигурни у своју духовну победу и - по савету апостола Павла – »Обучени у Христа и наоружани истином«.
Суммарy Др. Марко С. Марковицх
Тхе аутхор аргуес тхат Сербиа&амп;#39с хисторy ис а ре-енацтмент оф Цхрист&амп;#39с Пассион анд Ресуррецтион. Ботх Ст. Савва /тхроугх хис монастиц селф-дениал/ анд Ст. Лазарус, Принце оф Сербиа /тхроугх хис сацрифициал селф-офферинг он тхе Фиелд оф Блацкбирдс = Косово Полyе/ хаве реноунцед тхе Еартхлy кингдом фор тхе саке оф тхе Хеавенлy Оне. Ин тхе Сербиан епиц поетрy тхе аналогy ис цлеарлy драwн: тхе Ласт Суппер оф Цхрист ис ре-енацтед ин тхе Принце&амп;#39с Суппер, wхере Ст. Лазарус, Принце оф Сербиа, ембодиес тхе Лорд Јесус, хис дукес репресент тхе Апостлес анд Цоунт Вук Бранковицх такес плаце оф Јудас тхе Траитор. Афтер тхе лонг »Десцент инто тхе Хадес« оф Туркисх оццупатион, Сербиа ис рисен тхроугх тхе либератион оф Карагеорге. Ас муцх ас тхе Јеwс цлинг то тхеир дестроyед Темпле оф Јерусалем, тхе Сербианс лове ас wелл тхеир Санцтуарy оф глориоус Дефеат - Косово, бецаусе афтер сацрифициал Хумилиатион цомес Глорифицатион оф тхе либератед Натион. Тхе аутхор цомпарес Сербиан »Имитатио Цхристи« wитх Достоyевскy&амп;#39с цонцептион оф Руссиа&амп;#39с »Мессианисм« - wхереин тхе Хумилиатион оф Цросс ис миссинг; анд wитх Бердиаефф&амп;#39с ундерстандинг оф Руссиан »Мессианисм«, wхицх еxцлудес анy Цхилиастиц глорy оф политицал Ресуррецтион оф Руссиа, леавинг то хер онлy перпетуал мартyрдом оф Цруцифиxион... Тхе Сербиан »Мессианиц Идеа« ис ан оптимистиц оне, бут лацкинг ин универсал дименсион. Ит ис плацед ин тхе фрамеwорк оф Сербиа&амп;#39с хисторy. Алтхоугх тхис паттерн оф Сербиан ассимилатион wитх Цхрист ис потентиаллy офферед то алл натионс. Косово ис тхе Цхристиц мyстерy оф Ортходоx Сербиа, хер сигнпост то Финал есцхатологицал Вицторy оф тхе Труе Фаитх.
»Теолошки погледи«, Београд, 1989. год.
У Недељу о митару и фарисеју (1.2.2015.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Литургије,Епископ Фотије је поучио сабрани народ тумачећи јеванђелску причу о митару и фарисеју.
Потом је за све присутне прпремљена трпеза љубави у просторијама Црквене општине Шибеник.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на Часне вериге Светог апостола Петра (29.01.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Осврнувши се на живот овог светог мученика он се обратио присутним вреницима да би им пренео поруку љубави и праштања коју нам је овај светитељ оставио у аманет.
Уз велику радост због данашњег сабрања у овом светом храму, Епископ Фотије је говорио о жртви Светог апостола Петра истакавши да сви треба да следимо његов пример, јер хришћанство без жртве не постоји. Да бисмо могли примити Свету Тајну Прићешћа морамо бити спремни да се жртвујемо за своје ближње. Ако тежимо христоликости и заиста хришћанском начину живота морамо бити свесни да нема љубави према Богу, без љубави према човеку. У сваком тренутку треба да послушамо глас савести, јер је то глас Божији у нама који нас одвраћа од недела и изводи на пут осветљен Божијим заповестима. Опроштај и помирење су основа хришћанске вере и ако нам неко учини нажао, опрост који му дамо пред Господом је наша жртва за ближњега. Друга важна ствар којој нас Свети апостол Петар учи је истрајност у вери, јер не могу власти земаљске против снаге Божије и као што је Анђео Господњи избавио Светог Петра из тамнице Иродове, тако и Господ избавља из тамнице како тело тако и душу ако у Њега верујемо. Волећи једни друге показујемо љубав према Христу и према Цркви, а исповедајући своју веру сабрани на Светој Литургији приближавамо се Богу, рекао је Епископ Фотије.
У храмовима широм Епархије далматинске данас је служена литургија у част једног од највећих српских светитеља, првог српског архиепископа, Светог Саве. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је, уз саслужење тамошњег свештеномонаштва, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Епископ Фотије, обративши се присутним верницима, подсетио је на неизмеран значај овог светитеља који је читав свој живот посветио Богу и свакога дана тог живота чинио дела чије благодати и данас осећамо. Он је нагласио да не смемо заборавити да је Свети Сава, пре свега, био светогорски монах, човек племићког рода који се одрекао власти и земаљског богатсва да би пригрлио духовно благо које је такође несебично делио, проповедајући у народу реч Господњу. Осим што је заслужан за независност српске цркве, Свети Сава био је отац српског монаштва, јер је написао типике који и сада монахе уче скромности и смирењу и изводе на прави пут чувајучи од властољубља и разних других искушења. Написавши житије Светог Симеона Мироточивог он је поставио темеље писања житија код православних Срба у средњем веку. Заједно са својим оцем, Симеоном, Свети Сава је подигао манастир Хиландар, а касније и многе друге манастире и школе широм српске земље, због чега све школе у Србији прослављају овај дан као школску славу. Осим што је био велики подвижник и исихаста био је и велики учитељ, јер је учио, и данас нас учи, врлинском животу, доброчинству и несебичности. У чувеној беседи о православној вери Свети Сава је рекао да православни Срби немају куд да лутају, јер су позвани да чувају једину и спасоносну православну свету апостолску веру, а то је порука коју и ми данас треба да чујемо и да послушамо његове речи негујући нашу веру и традицију, рекао је Епископ Фотије.
У недељу по Богојављењу (25. 01. 2015. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у параклису Светог Саве у Сплиту уз саслужење свештенства Епархије далматинске.
По традицији, овога дана се обележава и свети отац наш Сава, први просветитељ и Архиепископ српски. У својој беседи епсикоп Фотије је говорио о светом Јовану Крститељу и светом Сави, указујући на сличности у њиховим житијима, обојицом их назвавши учитељима покајања.
После свете Литургије полазници православне веронауке при Ц. О. Сплит извели су мали програм у спомен светоме Сави, а потом је додељен и мали знак пажње – пакетићи, који су дар Црквене општине Сплит.
Потом је за све присутне госте приређена трпеза љубави у просторијама Ц. О. Сплит.
Празник Крштења Господа Исуса Христа – Богојављење (19.01.2013.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије са традиционалним освећењем богојављенске воде.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на овај велики Господњи празник, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства и потом извршио велико богојављенско освећење воде.
Богојављење или Епифанија је Господњи празник. У раној Цркви су се на празник Богојављења славила сва Христова јављања свету: Рођење Христово, Поклоњење мудраца Христу, Христово Крштење. Почетком четвртог века издвојен је празник Рођења Господа Исуса Христа - Божић и слављен је посебног дана, како се слави и данас.
На дан Богојављења Црква слави Христово Крштење на реци Јордану. Господа је крстио Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ. Том приликом су се небеса отворила и људима се открио, објавио, Бог као Света Тројица. Када се крстио, Христос је имао тридесет година. Уласком Христовим у воде Јордана долази до једног коренитог преокрета, долази до освећења читаве творевине.
После Свете Литургије приређена је трпеза за све присутне госте у манастирској трпезарији.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, на данашњи празник Крстовдан - навечерје Богојављења (18.01.2015.год.) служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику.
По завршетку Свете Литургије, у спомен Крштења Господа Исуса Христа на ријеци Јордану, Епископ Фотије је извршио Велико освећење воде.Након освећења, вјерни народ захвата освећену воду коју као благослов носи у своје домове.
Његово Преосвештенсво Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на празник Светог Василија Великог (14.01.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира. На овој светој служби монах Амвросије (Лазаревић), до сада ђакон, рукоположен је у чин презвитера. У беседи након Литургије Епископ Фотије пожелео је новом јеромонаху да буде духовни ученик светитеља који се на овај дан слави, великога богослова Цркве Христове, кога празнујемо и као једног од заштитника богословије Света Три Јерарха. Свети Василије Велики препородио је себе кроз монашки подвиг и због тога био благословен многим даровима. Ти дарови такође су и одговорност, јер је сваки свештенослужитељ пред Господом одговоран не само са себе, него и за своју паству и дужан да народ који му је поверен препорађа кроз Свете Тајне и да га припрема за Царство Божије, рекао је Епископ Фотије. Он је истакао да на овај дан празнујемо и новог светитеља, Светога старца Пајсија Светогорца, који је недавно канонизован, а који је био подвижник од ране младости и заиста се у њему могла видети благодат Духа Светога. Подвиге оваквих светитеља треба узети за пример и по угледу на њих свако од нас треба да показује труд и љубав према Господу, закључио је Епископ Фотије.
Након Свете Литургије за све присутне припремљена је трпеза љубави у трпезарији манастира.
"Слушајте. Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт." Највећа и најважнија човекова дужност је да свом својом снагом љуби Бога, а затим свог ближњега, сваког свога ближњег, а највише свог непријатеља. То су најважније заповести. Ако волимо Бога, колико треба, држаћемо се и осталих Његових заповести. Али ми не волимо Бога колико треба, нити своје ближње. Ко се данас занима за другога? Нико. Све за себе, а ништа за другога и због тога ћемо одговарати. Зато што нам Бог, Који је сав љубав, неће опростити ту нашу равнодушност према ближњему. Предобри Бог, као наш брижни Отац, штедро нас дарива Својим добрима како бисмо их делили са онима којима су потребна, али ми задржавамо све за себе. То нам Бог неће опростити: одговараћемо због своје безосећајности и окорелог срца. Често од Бога тражимо сад ово, сад оно, а он нам не одговара на наше молбе. Да би нам Бог одговорио на нашу молбу и да би нам дао што год од Њега затражимо, треба пре свега да поседујемо смирење, које ми немамо. Сви ми, и млади и стари поседујемо велики егоизам и не допуштамо да нам се било на шта укаже, не допуштамо никакве примедбе. Ми све знамо, ми смо сви мудри. Када нама влада егоизам, због најмањег разлога рађа се велика свађа. Отварамо врата сатани, он улази у породицу и разара је. Што год у том тренутку видите и чујете, не обраћајте пажњу, јер то не помаже, само разгара ватру. Само будите трпељиви, молите се и тек када се онај други умири, биће разумевања. Рибар не излази у риболов по невремену, него чека да се море умири. Велико смирење је простодушност.
Преподобни старац Пајсије Светогорац
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на празник Светих четрнаест хиљада младенаца витлејемских (11.01.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Свете Великомученице Недеље у Оћестову. Том приликом у овом храму окупило се мноштво верника како би се сабрали у заједничкој молитви и примили Свету Тајну Причешћа.
У свом обраћању присутнима Епископ Фотије подсетио је колика је важност литургије у духовном животу сваког православног хришћанина. Јеванђељско предање проповеда „Чувајте се квасца фарисејскога!“, па се тако и данас треба чувати лажне вере и оне вере која остаје само на речима, а делима се оповргава. Да бисмо се могли називати верницима морамо живот испунити вером у сваком његовом сегменту, а црква је значајан део хришћанског живота. Зато је недеља дан када на првом месту треба да нам буде молитва коју узносимо Господу на Литургији, јер како свакодневно обављамо разне послове да бисмо подмирили потребе тела, тако је литургијско сабрање потреба наших душа. Литургија је основа око које се гради свест о вери свакога човека, те је изузетно важно да на њу долазе и деца коју о хришћанству треба учити од малих ногу, најпре у њиховим домовима, касније у школама, а током читавог живота при црквеној заједници, рекао је Епископ Фотије.
На празник Светог архиђакона Стефана (9.01.2015.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење манастирског братства.
У својој бесједи Епископ Фотије је рекао да треба сви да се угледамо на подвиг Светог архиђакона Стефана, на његову ревност и његово богословље, које га је узвело ка боговиђењу и созерцању тајне Царства Небескога.
После Свете Литургије пререзан је славски колач у част Светог архиђакона Стефана, који је крсна слава сабрата манастира Драговића јеромонаха Јована (Ковачевића).
Потом је припремљена трпеза љубави за све госте у трпезарији манастира Драговића.
На други дан Божића, када се празнује Сабор Пресвете Богородице (08.01.2015.) , Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је, уз саслужење свештенства Епархије далматинске, Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Книну.
Епископ Фотије изразио је велику радост што се у храму посвећеном управо Пресветој Богородици окупило мноштво верника који су се у духу овога празника на томе месту сабрали да би одали почаст оној која је родила нашега Спаситеља. На овај дан славимо Пресвету Богородицу, јер је њен значај за наше спасење немерљив, као и њена заштита и покровитељство над целокупном Црквом Христовом. Рођење Господа Исуса Христа за сваког је хришћанина неизрецива радост, па ипак је увек било оних који се Божићу не радују знајући да Христос долази на Земљу као спаситељ, али и као судија који суди свакој души понаособ. Зато је Божић право време да свако од нас преиспита самога себе у намери да заиста живи исправним, богоугодним и суштински хришћанским животом, рекао је Епископ Фотије. Он је такође изразио велику жељу да се на просторе Далмације врати што више људи, али и да се створе услови у којима би ти људи могли достојанствено да живе слободно изражавајући и негујући своју веру и традицију.
Празник Рођења Христовог – Божић (7.1.2015.) свечано је прослављен широм Епархије далматинске у свим црквеним општинама и манастирима. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је бденије и Свету Архијерејску Литургију на овај велики празник у манастиу Крки. На Светој Литургији прочитана је посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и свих архијереја СПЦ-е у којој се посебно наглашава духовни значај овога празника и потреба да сви људи живе у миру Божијем и међусобној братској љубави.
Дозволите ми да вас најпре све овде сабране поздравим радосним божићним поздравом Мир Божји – Христос се роди! Овај сверадосни поздрав одзвања у душама људи већ више од две хиљаде година, доносећи и благовестећи мир Божји. Мир који испуњава небеса, мир којим се радују ангели и свети, мир који није психолошко и ментално стање човека, већ најдубљи осећај присуства и заједнице са Богом и ближњима. То је мир који је први човек Адам изгубио у рају, када се, злоупотребивши своју слободу, удаљио од Бога и постао смртно биће, биће испуњено немиром и без покоја. Из тога стања „егзистенционалног немира“ све нас људе, потомке Адама и Еве, враћа празник Божића, дарујући душама и срцима нашим мир који превазилази сваки ум.
Сведоци смо, међутим, да упркос миру Божића, читаву људску историју прате и немири и ратови, сукоби и мржња и други многоструки облици зла, који у наше време достижу апокалиптичке размере.
Откуда то? Одговор је једноставан. То је отуда што многим људима срце остаје затворено за љубав Божију и мир Христов. Такви људи никада нису осетили истинску радост Божића. Не спомиње се случајно у светом Јеванђељу безумни цар Ирод, који је управо у време рођења Христовог наредио да се побије 14 000 витлејемске деце, не би ли међу њима убио и новорођеног Цара јудејског. Таквих је људи, на жалост, било и биће у људској историји и они су често ову нашу благословену планету претварали у долину плача. Али, оставимо сада такве, јер нису достојни овог великог и духовног славља. Нас верујуће Божић позива да се уподобимо витлејемским пастирима и анђелима Божијим, који се радују вести о рођењу Христовом. Божић од нас очекује да постанемо „мудраци са Истока“, који у своме животу непрестано траже Бога, желећи да му се поклоне и принесу своје дарове. Ако је иједан хришћански празник, празник заједнице, онда је то Божић. Зато данас поздравимо све људе, ближње и даљне, пролазнике и пријатеље, комшије и сроднике, радосним божићним поздравом.
Дај Боже да се витлејемска светлост и мир Божији заувек усели у срца свих људи, како би читав свет постао Витлејем, у којем ће саборно одјекивати божићне химне неба и земље, ангела и пастира.
На Бадњи дан (6.1.2015.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
Истога дана служено је вечерње богослужење у Саборном храму у Шибенику када се по традицији на богослужењу окупља велики број вјерника како из Шибеника тако и из његове околине.На крају вечерњег богослужења, Епископ Фотије је поучио вјерни народ говорећи о значају Христовог оваплоћења за наше спасење, а потом је благословио бадњак и бадњакове гранчице које су дијељене сабраном народу, а које народ носи у своје домове.Паљење бадњака је обављено у просторијама Црквене општине Шибеник гдје је припремљено и послужење за сав сабрани народ.
Садржај броја: Рођење Христово и мудраци са Истока; Родослов Пресвете Богородице; Господе, Господе наш!; Хришћанска религија мења човека и исцељује га; На путу за Рај; Христос није никога молио да пође за њим; Само се ти у тајности упорно моли за њих; Само мало прибраности је потребно; Чувар светиња је мученички народ; Секуларизација Цркве; Допринос Никодима Милаша историјској науци; О повезаности људи у добру и злу; Лична одговорност; Брисани са списка живих; Избављени род; Принц Александар Карађорђевић о разлозима за неучествовање у обележавању 100. годишњице великог рата; Моје детињство; Реч две о еутаназији; За децу; Вијести из епархије.
Опширније у секцији Публикације.
по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав:
Заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави (1. Тим 3,16)
Прослављамо, браћо и сестре, и ове године Господње дан Христовог Рождества, дан у који је Бог сишао на земљу, у који се Јединородни Син Божји оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве да би нас људе, смртне и пролазне, обдарио животом вечним. Божић је дан у који је Бог постао човек, да би људи постали богови по благодати; Божић је дан откривања вечне истине о Богу, човеку и свету; Божић је дан у који се сјединило Небо и Земља, у који је засијала свету вечна светлост богопознања; Божић је дан у који су се људи измирили са Богом и познали да су синови Божји – да су сви људи браћа и вечна сабраћа, призвана на узајамну љубав, мирење и праштање.
Радосна вест о рођењу Сина Божјег благовести нам најпре двоједну истину: истину о Христу Богочовеку, истинитом Богу и истинитом Човеку, Сину човечјем, једноме и истоме Јединородном Сину Очевом чији је род неизразив и Који је истовремено из царскога рода Давидова. Тако, по богонадахнутим речима Светог Владике Жичког: на Њему се испуњавају обе заповести Божје: ко воли Њега, воли савршеног Бога; ко љуби Њега, љуби савршеног Човека, и у Њему исконску човечност, све људе и сва створења Божја. На Божић нам се јављају, откривају и дарују три основне светиње људског и свеукупног постојања: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детињства. Управо зато Црква, припремајући се за Христово Рождество, слави пред Божић: Детинце, Материце и Оце. Тако, у Христу као Детету младом, Богомладенцу, Предвечном Богу – како Му на Божић певамо – свако зачеће у утроби мајке и свако рођење задобија вечни смисао; свако новорођено дете постаје светиња. Исто тако је светиња и материнство, освештано богоматеринством Пресвете Богородице, јер утроба матере не рађа више децу за смрт и пролазност: свако рођење новог детета после Христовог рођења постаје рођење за вечност. Тако је тиме и земаљско очинство постало светиња, зато што су му корени у небеском очинству Бога Оца, Христовог и нашег вечног Родитеља. Рождеством Христовим, дакле, јавља нам се и дарује величанствена и неизрецива Тајна небеске Заједнице Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога љубави у Тројици прослављанога. Њиме земни отац, мајка и дете постају огледало те надумне тајне, као Црква Божја и као породица – Црква у маломе. Јединство света и јединство људског рода, јединство и неуништиво заједништво утемељени су у јединству Божјем и вечној Заједници љубави Оца и Сина и Духа Светога. Стварајући видљиви и невидљиви свет, Бог га испуњује Својом љубављу и призива на узрастање у тој љубави и савршенству, по мери Божјег савршенства, нарочито када се тиче разумних бића: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Тако стварајући свет, Бог већ тада почиње да ствара Цркву као заједницу свега постојећег. А пуноћу тог стварања и свеукупног дела Божјег управо представља Христово Рождество – дан у који се Бог очовечио да би се човек и творевина обожили. Зато је Црква Божја, као тело Христово, место и заједница остваривања те пуноће, место узрастања и усавршавања „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4,13). Породица је основна ћелија те и такве Цркве Божје, слика Божје тројичне љубави. Зато Апостол народâ Павле, кад говори о светињи брака, исту упоређује са љубављу којом је Христос заволео Цркву, приносећи и жртвујући Себе за њу, и завршава богонадахнутим речима: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (в. Еф 5,25-32). Када људи поричу и заборављају Бога љубави, распада се породица као њено земно остварење и јављање – то јест, заједница мушког и женског као Света Тајна љубави и рађања за живот вечни. Што је мање вере у Бога, што је мање Бога и Божје љубави у људима, то је све мање љубави у људским односима; све је мање истинске љубави у браку, породици, друштву – то све више међу људима и у људима царује лажна љубав и самољубље. Људско биће је по природи и призвању створено за љубав. А као што људски организам потребује здраву храну, то човек, губећи праву љубав и здраву храну, замењује их сурогатима љубави и хране. Такав човек постаје неспособан да схвати и прихвати вечну Истину, Којој певамо на Божић: Рождество Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу богопознања; још мање може такав човек да схвати и прихвати речи Бога Који се јавио у телу: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света“ (Јн 6, 51). Није ли наше доба поново кренуло путем смрти, путем замењивања истине Божје лажју, путем служења твари уместо Творцу? Заиста, човек је данас у опасности више него икада да замени Бога сатаном, лажним божанством и лажним знањем, истинску љубав оним што Свети Јован Боговидац назива „похот телесна, и похот очију и надменост живљења“ (1. Јн 2, 16). А када год је човечанство у историји кретало тим путем, неминовно се налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације. Наше слављење Божића, као слављење Бога љубави и истинске човечје љубави, као и светиње рађања за вечни живот, догађа се у времену човекове употребе али и злоупотребе Божјег давања и дарова. Та злоупотреба неминовно изазива поремећај основног поретка и правила живљења, узрок је зла и многих болести, угрожава здравље како човека тако и природе, и доводи до губљења смисла живота. Одбацивање и гажење древних хришћанских и свечовечанских моралних основа живота, и на њима грађеног истинског људског постојања и достојанства, води поремећају саме наше природе и живота. Христово Рождество позива на повратак исконским моралним вредностима, на уздржање, на целомудреност живота младих, на светињу брака, подвиг, пост и молитву. У овом, дакле, нашем времену, у којем је све на продају – нарочито светиња љубави и смисла живота, Богомладенац Својим Рождеством позива све људе свих времена на задобијање вечне божанске љубави, бесмртног здравља и пуноће живота, у заједници Бога Оца и Сина и Духа Светога, Једног Бога у Тројици слављенога. И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, и поручујемо им да остану и да живе са својим светињама. Молитвено се сећамо и нашег брата и саслужитеља, Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, који у тамници неправедно издржава казну само зато што се определио за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Такође се молитвено сећамо и свих оних који било где невино пате и страдају. Молимо се новорођеном Христу да у години која долази буде мање немира а више мира, мање мржње а више љубави, мање неслоге а више слоге, и призивамо благослов Божји на вас, децо наша духовна, ма где да сте у свету, да у миру и љубави са Богом и људима прославите Божић, поздрављајући једни друге радосним и древним поздравом:
Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! Благословена нова 2015. година!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2014. године.
Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ источноамерички МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Епископ далматински ФОТИЈЕ Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ нишки ЈОВАН Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД
преузето са: www.спц.рс
У недељу Отаца (4.1.2015.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литугију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је нагласио да се налазимо у периоду Божића – празника који нам открива тајну спасења. Бог постаје човек у Христу да би нас људе обожио и измирио са Богом и ближњима. Поред тога Епископ Фотије је позвао сабране вернике да у току читаве божићне недеље долазе у свети храм, како би учествовали у богослужењима и тако показали верност својој Цркви и своме православном Предању.
После Свете Литургије одржан је помен свим ктиторима и приложницима светог храма у Имотском, као и свима упокојенима.
Потом је припремљена трпеза љубави за све госте и свештенство у просторијама ЦО Имотски трудом надлежног свештеника о. Драгана Михајловића.
У понедељак (29.12.2014.)год, Епископ Фотије је у присуству протођакона Дајана Трифуновића, ђакона Миленка Лошића и монаха Доситеја (Јовића) посетио Ц.О. Сплит и упознао се са животом и радом ове Црквене општине Епархије далматинске.
Поред радног и пастирског дела ове пастве Епископ Фотије је донео из Шибеника копију чувене Светогорске иконе Пресвете Богородице „Старице“ коју су Црквеној општини приложили православни Руси из Москве Роман и Ксенија Бородах. Овом приликом им срдачно на овоме бесцендару благодаримо, нека их Пресвета Богородица чува и штити као и наш народ у Сплиту и читавој Епархији далматинској.
Епископ Фотије се посебно интересовао како теку припреме за довршетак храма св. Саве, који више од 75 година чека да буде довршен.
Дај Боже, молитвама светог оца Саве Српског!
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на празник Недеље светих праотаца (28.12.2015.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске и присутне вернике овај празник је обележен у молитви и смирењу. Читањем из Светог Јеванђеља по Луки послата је порука скромности која једнако важи за све, за богате као и за сироте, за свештенство као за народ.
Као што јеванђељска прича о великој гозби поучава, није довољно само се декларативно одазвати на Божји позив, већ се треба тога позива и држати. Како су они позвани на вечеру код човека из јеванђељске приповести сви од реда прихватили позив домаћина, а онда нашли изговор да на вечеру не дођу, тако се многи пред Богом изговарају, а називају се верницима, јер нису спремни живети кроз веру коју су речима прихватили. »Много је званих, а мало изабраних«, проповеда се у Јеванђељу које нам поручује да будемо међу изабранима, трудећи се свакога дана свога живота да на овај најважнији позив достојно одговоримо.
На дан Светог Спиридона Тримитуског (25.12.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Скрадину, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о Светом Спиридону, нагласивши да је Свети Спиридон пример подвижника и свештенослужитеља, који је због своје простодушности и чистоте срца задобио дар чудотворства. Поред тога Епископ Фотије је захвалио свима који помажу обнову Цркве Светог Спиридона у Скрадину, једне велике и дивне светиње Српске православне Цркве – Епархије далматинске.
После Свете Литургије пререзан је славски колач и потом је приређена трпеза љубави за свештенство и народ у просторијама ЦО Скрадин трудом надлежног свештеника о. Саве Миланковића.
У Недељу 28. По Духовима (21.12.2014.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику.Епископу Фотију су саслуживали протојереј Милорад Ђурђевић и протођакон Дајан Трифуновић.
На крају Свете Литургије, Епископ Фотије је поучио сабрани народ тумачећи јеванђелску причу о Исцјељењу десеторице губавих.Господ је исцјелио сву десеторицу, али само један се вратио да заблагодари Господу,онај од кога се најмање очекивало,јер је био самарјанин и није ништа знао о вјери јер је био незнабожац.Слично је и у причи о Милостивом самарјанину гдје се говори о човјеку од кога смо најмање очекивало да учини добро и управо он га је учинио.Тако и ми данас треба да благодаримо Богу за сва добра која нам даје, а то ћемо најбоље показати долазећи на Свету Литургију која и јесте наш највиши израз благодарења Богу, и у којој нам Бог дарује самога себе кроз причешће Тијелом и Крвљу Његовом.То је врхунац и израз сваке љубави и сваког благодарења и сваког уздарја.
На празник светог Николаја Мирликијског (19.12.2014.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење манастирског братства. свети отац Николај је био испосник, чудотворац и милостиви пастир и није чудо да је један од највећих и најпоштованијих светитеља у православљу.
Овај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији као јединац син богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Свој духовни живот започео је у манастиру "Нови Сион" код свог стрица, светог Николаја епископа патарског. По смрти родитеља, вођен чудесним небеским гласом, кренуо је у народ да шири вјеру, правду и милосрђе. Убрзо после тога постао је архиепископ мирликијски те је у време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, бачен у тамницу али је и тамо настављао своје проповједи. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, и ту, у борби за истину ударио је јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе. Чудесним јављањем Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен је овај правдољубиви светитељ на Сабор и у службу. Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама, а он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости кратко је боловао и упокојио се 343. године. После Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач у спомен светога Николаја, кога као своју Крсну славу празнује и садашњи драговићки игуман Варсонуфије (Рашковић).
И многи други храмови у Епархији далматинској прослављају Светог оца Николаја , па је свечано било и у Кистањама, Врлици и у Врбнику.
У недјељу 27. по Духовима (14.12.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
Данас наша Света православна Црква прославља спомен Светог пророка Наума, који је био из племена Симеонова, из места Елкоша, с оне стране Јордана. Живео је на 700 година пре Христа. На 200 година послијее пророка Јоне прорекао је пропаст Ниневији. Од проповједи Јонине Ниневљани бијаху се покајали, због чега их Бог поштеди и не погуби. Но временом они заборавише милост Божју и поново се покварише. Пророк Наум прорече им пропаст. Па како не би покајања, не би ни поштеде. Од земљотреса, поплаве и огња пропаде сав град, тако да му се више ни мјесто не распознаваше. Свети Наум поживе 45 година и упокоји се у Господу оставивши малу књигу својих истинитих пророчанстава.
Након Свете Литургије за све госте приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.
У сриједу, 10. децембра 2014. године у просторијама СКД Просвјета у Загребу представљена је књига мр Бранка Чоловића Манастир Драговић. Овом приликом, о књизи су говорили Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије, Господин Чедомир Вишњић, др Драган Дамјановић са Философског факултета у Загребу и сам аутор.
Интересовање за представљање ове књиге, из које се ишчитава не само историја ове далматинске светиње, већ сажима повијест православља у Далмацији од XИВ вијека до наших дана, било је велико. Међу многобројном публиком, промоцији су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Герасим, отправница послова Амбасаде Републике Србије у Загребу госпођа Боса Продановић и проф. др Милорад Пуповац.
Уводну ријеч упутио је господин Чедомир Вишњић, предсједник Просвјете који је најсрдачније поздравио уважене госте и промоторе књиге истакавши да је долазак тројице архијереја Српске Православне Цркве међу највећим догађајима историје сусрета у Просвјетином здању у Загребу.
Направивши историјски пресјек од оснивања Манастира 1395. године, након Косовске битке и потискивања православних Срба из Босне, па до половине XX вијека и највећег страдања овог Манастира који је потпуно потопљен 1954. године када је донесена одлука да се сагради хидроелектрана Перуча и угрози Манастир, али и о актуелном стању, говорио је Епископ далматински Фотије. Уз Манастир, у XВИИИ и XИX вијеку ничу још двије цркве, Светог Јована и Свете Петке, остаци којих се могу видјети чак и данас када се вода у језеру повуче. Манастир Драговић је био један од најбогатијих манасира у Далмацији. Пред собом је имао плодну долину, која је данас потопљена језером, коју је насељавало десетак српских села. Међу Србима, та су се села називала »Мала Шумадија«, подсјетио је Епископ Фотије.
Потом се окупљенима обратио Митрополит Порфирије, говорећи најприје о самом аутору, присјетивши се заједничких студентских дана и познанства које сеже у ране осамдесете године прошлог вијека. Митрополит Порфирије је указао на ријечи великог Достојевског, који је говорећи о историји Русије, рекао да ће спасење Русије доћи из руских Манастира. Слично мисли и Свети Јустин ћелијски када говори да барометар духовног здравља једног народа јесте број монаха у том народу. Манастир Драговић у Далмацији, у Хрватској, у Србији, у свијету, управо својим упорним постојањем, селећи се са мјеста на мјесто, рушен и опет подизан, је значајан зато што постоји, што нам је утјеха, путоказ, смјерница, инспирација и подсјетник. Овога мора бити свјестан наш народ, ма гдје се налазио, посебно на Косову и на нашим просторима. Морамо се сабирати, сабирати у духу, у темељу који је чврст, који је јак. Ако се будемо сабирали око било какве идеје која је пролазна и ми ћемо бити пролазни и све краткотрајнији. Морамо се сабирати у ономе што је овај народ чувало на овим просторима и кад није било његове државе и граница. То су управо биле светиње, међу њима и манастир Драговић. Митрополит је честитао на објављеном дјелу и пожелио да г. Чоловић, завршавајући посао у Далмацији, изађе из њених простора и обради и друге манастире и светиње на територији Хрватске. То је његово својеврсно служење Богу и народу, умножавање талента и допринос своме спасењу.
Бранко врло смишљено структурише своје дјело. Почиње од анализе географског положаја Манастира, која се нажалост показала несретна, прелази потом на повијест Манастира, игумана и монаштва. Наставља са баштином, оним што је у жижи његовог интересовања. Обухвата архитектуру, сликарску опрему и завршава са богатом манастирском ризницом, нагласио је др Драган Дамјановић, професор на Философском факултету у Загребу и рецезент књиге.
На завршетку, обратио се сам аутор истакавши личну благодарност на похвалама поштованих уводничара, износећи своје увјерење да ће се Манастир Драговић настојањем Његовог Преосвештенства Епископа Фотија и свеколике Цркве Православне обновити и заживјети улогом коју је имао кроз историју.
Манастири Крка, Крупа и Драговић су триптих Православља у Далмацији. Три светиње које су кроз историју сачувале и данас чувају Православље и српство у Далмацији, нашу националну свијест, писмо и културу.
преузето са: www.митрополија-загребацка.орг
У недељу 26. по Духовима (07.12.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је, уз саслужење свештенства Епархије далматинске, Свету Архијерејску Литургију у Дрнишу.
Епископ Фотије обратио се присутним верницима изразивши велику радост због оваквог окупљања у цркви Успења Пресвете Богородице која је у својој дугој историји више пута обнављана, па чак и изнова грађена, али је увек остала важан центар православља у Далмацији. Храму који чува чудотворну икону Богородице дрнишке и данас је потребна обнова и помоћ, као што је потребна и свима онима која је невоља натерала да напусте своје домове, па је тако наша мисија како обнова храмова, тако и обезбеђивање услова за повратак српског народа на подручје Далмације и што бољих услова живота за оне који су се већ вратили, рекао је Епископ Фотије. Он нас је позвао да се поучимо из јеванђељског предања о богаташу и убогом Лазару, те да се не предајемо искушењу охолости, јер само кроз милосрђе и бригу о ближњем свом можемо се старати о својој души која је уистину наше највеће богатство. Примере можемо наћи у животима светитеља који се на данашњи дан прослављају, Свете великомученице Екатерине Синајске и Светог великомученика Меркурија, који су у Христу видели највећу славу и богатство, те га се нису хтели одрећи ни на највећим мукама, па су за Њега и пострадали, јер су знали да је истинска мудрост реч Божија, закључио је Епископ Фотије.
Након Свете Литургије Епископ Фотије је освештао парохијски дом у коме је приређена трпеза љубави за све присутне.
На празник Ваведења Пресвете Богородице (04.12.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
После Свете Литургије пререзан је славски колач, јер је манастирска капела посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.
Потом је за све госте приређена трпеза љубави у манастирској трпезарији трудом и настојањем игумана манастира Крупе Гаврила ( Стевановића).
Овај празник је посвећен Пресветој Богородици коју су у доби од три године њени родитељи, свети Јоаким и Ана, довели из Назарета у Јерусалим, да је предају Богу у храм како су раније и обећали. Била је то свечана поворка Јоакимових и Аниних сродника: напред су ишле дјевице са упаљеним свећама, па онда Пресвета Дјева свечано одјевена и украшена, између своје мајке и оца, а иза њих остали сродници и пријатељи. На улазу у храм Дјеву је сачекао првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, и увео је не само у храм него и у Светињу над Светињама, у најсветије место храма иза друге завесе гдје улазе само архијереји и то једном годишње. Родитељи су тада принели жртву Богу, примили благослов од свештеника и вратили се кући, а Пресвета Дјева остала је у храму. Ту је боравила девет година и родитељи су је често посећивали. Када су они умрли Дјеву Марију су са дванаест година дали Јосифу, њеном сроднику у Назарету да, под видом обручнице, живи у дјевствености иако то није био обичај у Израиљу. Пресвета Дјева Марија је била прва доживотно завјештана девојка, а касније су је слиједиле многе хиљаде девојака и младића.
Наша религија је религија над религијама, богооткривена религија; права, истинита религија. Друге религије су људске, празне, не познају величину Тројичнога Бога. Не знају да је циљ и назначење нашега постојања да постанемо богови по благодати, да се уподобимо Тројичноме Богу, да постанемо једно са Њим и међусобно. Ове ствари друге религије не знају. Крајњи циљ наше религије јесте остварење Христових речи: ...Да буду једно. Тиме се довршава дело Христово. Наша религија јесте љубав, ерос, одушевљење, света и благодатна »лудост«, чежња за Божанством. Све се то налази у нама. Стицање свега тога захтев је наших душа.
За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају »религиозне« људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: »Ми смо грешни и недостојни«, а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон.
Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину.
Некада, у давнини, људи су живели у примитивном стању: нису имали ни куће ни било шта друго. Склањали су се у пећине без прозора, а и улаз у пећину би затварали помоћу камења и грања да не продире ветар. Нису схватали да напољу царује живот, кисеоник. У пећини човек пропада, разбољева се, упропашћује се, док се напољу оживотворава. Можеш ли да разумеш истину? Тада си на сунцу, на светлости. Видиш сву величину Божјега света. У противном, затворен си у мрачну пећину. Имамо светлост и таму. Шта је од тога двога боље? Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Наша религија садржи у себи сва ова добра. Она јесте истина. Али многи застрањују у нешто друго.
Они који одричу ову истину душевно су болесни. Они су налик на болесну децу – на ону децу која или су остала без родитеља, или су им се родитељи развели, или су провели век у свађи, па су им деца постала неприлагодива, асоцијална. У јереси и секте одлазе сви духовно збуњени и смушени, сви поремећени. То су поремећена деца поремећених родитеља. Но, сви ти смушени, неуравнотежени и неприлагодиви људи имају у себи храброст и упорност, те постижу много тога.
Нормалне и мирне људе потчињавају себи пошто врше утицај и на друге себи сличне, а надмоћни су и у свету јер су већина и налазе себи присталице. Постоје и други који, додуше, не поричу истину, али су и они поремећени и душевно болесни.
Грех утиче да човек постане душевно поремећен. Та неуравнотеженост ничим се не може одстранити. Само уз помоћ светлости Христове долази до разрешења. Први покрет чини Христос: »Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити« (Мат. 11, 28). Затим ми, људи, прихватамо ову светлост својом слободном вољом, коју изражавамо кроз љубав према Њему, кроз молитву, кроз учешће у животу Цркве, кроз учешће у светим Тајнама.
Често ни труд, ни метаније или земни поклони, ни осењивање себе знаком крста не привлаче благодат Божју. Ту постоје одређене тајне. Најбитније јесте то да избегаваш форму, а држиш се суштине. Што год да чиниш, чини из љубави.
Љубав је вазда спремна на жртву. Ако нешто чиниш као да је то за тебе кулук, душа ти се буни и реагује против тога. Љубав привлачи благодат Божју. Када сиђе благодат, самим тим силазе благодатни дарови Светога Духа: »А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона« (Гал. 5,22-23). Ово су својства што треба да их има душа која је здрава у Христу.
Сједињен са Христом, човек постаје благодатан и на тај начин живи изнад зла. Зло за њега не постоји.
Постоји само добро, само Бог. У овом случају зло не може да постоји.
Другим речима, ако је ту светлост, не може на истом месту постојати мрак. Нити човека може да обузме тама ако он у себи има светлост.
Живот и поуке старца
Порфирија Кавсокаливита,
Беседа, Нови Сад 2005. год.
У недељу 25. по Духовима (30.11.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Смилчићу. У храму Светог Архангела Михаила окупио се овом пригодом велики број верника како би својим присуством заблагодарили Господу и помолили се за добро свих људи, а поготово свих православних верника и повратника широм далматинске Епархије.
Епископ Фотије обратио се присутнима рекавши да никада није било лако бити православни верник на овим просторима, па није ни данас, али да уз Божију помоћ, труд и сарадњу са својим свештеницима можемо учинити много. Похваливши доброчинитеље који су помогли обнову храма у Смилчићу он је истакао да је једна од најважнијих мисија свих чланова Епархије далматинске обнова наших светиња, те да је од пресудног значаја опстанак богословије у манастиру Крки, као и манастира широм Епархије. Епископ Фотије говорио је о поуци данашње литургије која се огледа у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину, а коју су присутни имали прилику да чују, јер она најбоље објашњава шта је то што Бог жели од свакога од нас. Помоћи ближњем свом је универзална обавеза сваког човека, а чести су изговори да не знамо ко су нам ближњи. Зато није добро помоћи само свом рођаку, пријатељу или ономе који је некада раније нама помогао, него помоћи свакоме коме је то потребно, јер је сваки човек створење Божије, направљен према лику Његовом и љубав према Богу треба показати кроз бригу о ближњем свом, рекао је Епископ Фотије.
1. Да ли одлука Млетака из 17 века којом се православнима са подручја Млетачке државе забрањује да опште са православнима из Турске (Србије) и Русије, и ограничавање боравак свештенства на територији Далмације говори да су важност одржавања везе епархије Далматинске са матицом, и Русијом, препознали још Млеци? Колико су ове везе битне?
То је један феномен, који прати нашу мученичку Епархију далматинску кроз читаву досадашњу историју. Није чудо што су нашом епархијом управљали митрополити из других области: митрополити дабробосански из манастира Рмња или карловачки митрополити из Сремских Карловаца, а дуго времена и Епископи филаделфијски из Млетака. Тек 1702. године Епископ Никодим (Бусовић) добија титулу далматински тј. далматинско-крчки. Он је такође имао седиште на територији Епархије далматинске.
Разним светским и црквеним силама просто није одговарало да Срби имају свога далматинског Епископа, свога пастира који ће их духовно руководити и чувати у православној вери, а који ће истовремено и живети ту са њима.
Поред тога, епископима далматинским би се често замерало то ако су они у добрим, јаким везама са матицом Србијом и православном Русијом. То је заиста тешко разумети, јер шта има логичније и природније од тога? Да то, међутим, многи нису видели тако, показује и пример великог Епископа далматинског Никодима Милаша (1845-1915), који почетком Првог светског рата од стране Аустро-угарске бива проглашен велеиздајником, наводно због добрих односа са Србијом, а посебно са Русијом. Аустро-угарски шпијуни су опљачкали његов стан у Дубровнику, а многобројне необјављене списе однели. То ће допринети његовом брзом упокојењу.
Наравно, било је и многих сличних примера. Једноставно, циљ је био да православни Срби у Далмацији буду и остану без својих пастира, како би лакше постали жртве разних пројеката, који су ишли у правцу њиховог покрштавања и промене националног идентитета.
2. Шта значи Црква без народа?
Црква без народа не постоји, боље речено, Црква и постоји као Народ Божији. Тако је било у време Старог Завета, тако је и данас у Новом Завету. Нови Завет је основао Господ Исус Христос својом крсном жртвом на Голготи, али и својим Васкрсењем из мртвих и у ту заједницу Новог Завета – Цркву, позвани су да уђу сви народи на земљи. Не више само један народ, како је то било у Старом Завету, већ сви народи.
Ми Срби смо постали чланови Цркве у време свете браће Кирила и Методија (9. век), а њихово дело је коначно довршено у време светога Саве (12-13 век). Већ од светога Саве бити Србин, значило је бити православан, тј. крштен човек, хришћанин. Црква, дакле, није била никаква надинституција – елита, већ заједница крштеног народа, која се сабира око своје Цркве и богослужења. То заједништво Цркве и народа нас је очувало у време турског ропства, али и у време богоборног комунизма. Оно нас чува и данас.
3. Одлуку о забрани служења помена на месту цркве у Глини донело је мјешовото веће. Да ли ова одлука показује у којој мери је могућ суживот?
Да, сви смо изненађени том одлуком, али се надамо да она није коначна. Где уосталом обележавати помене пострадалима, ако не на месту њиховог мучеништва? И код нас у Далмацији има пуно места где су Срби страдали од Другог светског рата, па све до данас, али ми не можемо та места достојанствено обележити. На многим од тих места није могуће ни крст, нити плочу са именима пострадалих поставити.
Пример за то су недавни догађаји на Пагу, где су плоче са именима пострадалих биле разбијене одмах након што су постављене. Да не помињемо руднике око Дрниша и разне Голубњаче, где ни до дана данашњега нема никаквих хришћанских обележја.
Сви ови поменути примери показују да су слобода и демократија нешто што се остварује и да су то идеали који често измичу људској свакодневници, иако се о њима непрестано говори.
4. Да ли је епархију подједнако битан верски и национални рад, јер чини се да Црква једина у оваквим околностима може очувати биће српског народа?
То је нешто неодвојиво. Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божијим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз Свете тајне Цркве и кроз служење Свете Литургије. Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон.
Ми Срби би требало поново да постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили, вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије смо у искушењу да се потпуно удаљимо једни од других до те мере, да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, црногорцима, итд.
Без богослужења, сусједи у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом, неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагичнии пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију.
5. Чини се да је кроз сва искушења кроз која је прошао српски народ у Хрватској, почев од Другог светског рата, Олује, брисања идентитета, преварених нада, било тешко сачувати га од националног и верског преобраћења. Да ли је и данас видљив прелазак православних у католике?
Све што сте поменули чини део голготе нашег народа и у Далмацији – у Другом светском рату безбројне жртве, поготово у време тзв. НДХ, а у новије време прогони и затирања сваке врсте. Из периода Другог светског рата позната су масовна насилна покрштавања, а у новије време она су била појединачна, највише у великим градовима, поготово у тзв. мешаним браковима.
Колико нам је познато, данас тога више нема, или је покрштавање сведено на минимум. Тешко је говорити о тајнама вере, јер су оне увек повезане са слободом и жртвом. Ми смо као Црква првенствено позвани да васпитавамо и чувамо народ у Православљу, али је то доста тешко са онима који су се из овог или оног разлога, од Другог светског рата већ удаљили од Цркве, а Срби су по националности. Њих просто не налазимо начина да ословимо и поново их приведемо и вратимо Цркви. Ти људи због тога веома често постају жртве и у искушењу су да изгубе свој духовни и национални идентитет, а да тога често нису ни свесни.
6. Реците нам више о значају Далмације као ранохришћанске епархије? Да ли је бити владика у епархији каква је Далматинска изазов или тешкоћа?
И једно и друго. Епископи имају апостолску службу, њихова служба је била да сведоче свету да је Исус Христос Син Божији, Који је васкрсао из мртвих и даровао нам живот вечни. То треба и ми данас да чинимо. Првенствено то. Наравно, постоји и земаљска димензија нашег служења, а то је »ношење крста«, тј. борба са реалним животним проблемима. Код нас у Далмацији то су: обнова цркава и манастира, брига о свештенству, о народу, о нашој деци која треба да уче православну веронауку, о ћирилици, итд.
Овде се на сваком кораку још увек осећају последице рата у многим сферама живота. Све је то потребно лечити и исцељивати. То није лако, али је благословено. Као Епископ у Далмацији имао сам и имам прилику да се сусретнем са »библијском сиротињом« – нашим људима повратницима, који живе веома, веома скромно. Треба и њихов крст носити и помагати им у невољи, а то није могуће без вере и помоћи Божије. Наравно, и помоћи матичне државе Србије, а ако неће звучати утопијски, и помоћи велике православне Русије. Све нам је то потребно да бисмо опстали у Далмацији.
7. Када позивате Србе да се врате на своја огњишта које аргументе потежете, и са којим се све искушењима носе повратници?
Ми се као Црква првенствено бринемо да сачувамо наш народ у вери и обновимо православне светиње у Далмацији. Наравно, да се и молимо за повратак и трајни опстанак нашег народа на просторима Епархије далматинске. Овде је до рата 1991-1995. године, живело преко сто хиљада Срба, а данас их је, по последњем попису из 2011. године, око 25 хиљада. Значи, то је једна четвртина предратног становништва и то су већином старији људи.
Преко лета је, хвала Богу, другачије, јер и млађи људи са ових простора дођу у посету својим родитељима и тако обиђу своје куће и земљу. Треба доћи на Преображење у манастир Крку и видети на хиљаде људи окупљених на овај највећи далматински сабор. Многи кажу да толико народа око Преображења ни пре рата није долазило у манастир Крку. Наравно, ми бисмо се радовали када би они остали и да живе овде у Хрватској, али су за то потребни политички и економски предуслови.
8. Покушаји ретуширања историје дошли су дотле да је хрватска историографија почела да присваја наше светиње и обичаје. Какав одговор са наше стране треба да уследи?
То је једна мучна тема. Просто се има осећај да све треба да постане старохрватско и несрпско, а реалност каже другачије. Због те опасности, ми у нашим црквеним општинама и манастирима чувамо документе, како из катастра тако и из суда, који потврђују да су црквени објекти и наше власништво. Има, на жалост, случајева да се и то покушава негирати.
Поред документације, најбољи чувар далматинских светиња је наш мученички народ. У многим селима у Далмацији православне цркве су биле проваљене и девастиране. Нисмо их могли ни затворити, ни сачувати, све док се неко од људи није вратио у то село и почео даноноћно чувати ту светињу. И то је доказ да су Црква и наш народ једно. Ми се заиста надамо и молимо Богу да ће православни Срби у Далмацији опстати, јер смо дали тако велике људе, као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене »Православне Далмације«, књижевници Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, као и писац »Голубњаче« Јован Радуловић. Ако не заборавимо те своје великане и њихово дело, имамо шансе да опстанемо и сачувамо свој духовни и национални идентитет у Далмацији, јер се све вредно чува љубављу и жртвом. То је за нас Србе Косовски завет. Тако је било и тако ће бити и убудуће.
разговарала: Наташа Јовановић
Печат, 14. 11. 2014. год.
Садржај броја: О анђелу чувару; Арханђели и анђели; Има ли места у календару Светих Српске цркве за Никодима Милаша?; Љубав и лепота; Маслина зелена у дому Господњем; Свештена литургијска уметност; Смирењем до памети; Мање бриге више вере; Унутрашње биће; Болест – пут до исцелења; Похитајте да живите; Живот испуњен чудесима; Свети Николај Мирликијски чудотворац; Зашто радим оно у што не вјерујем?; Далматинско питање; За децу; Вијести из епархије.
Опширније у секцији Публикације.
У недељу (23.11.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства далматинске Епархије.
У току Свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у чин ђакона монаха Амвросија (Лазаревића) сабрата манастира Крке.
У својој беседи Епископ Фотије је честитајући оцу Амвросију на рукоположењу рекао да треба да се угледа на оне који су служили у ђаконском чину и прије свега треба да се учи јеванђељском смирењу имајући пред собом првомученика ђакона Стефана као прототипа свих ђакона.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у трпезарији манастира Крке.
На празник Светог Архангела Михаила (21.11.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је уз саслужење свештенштва и свештеномонаштва Епархије далматинске и браничевске Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у манастиру Крки. Велики број верника присутних у храму један је од многих доказа о значају овога празника којим слави успомена на једног од највећих чувара православне вере и борца против јереси.
Овај дан битан је за манастир Крку још због једне благодати, јер је у току данашње Свете Литургије братсво манастира добило још једног члана. Монах Амвросије (Слађан) Лазаревић примио је, уз то ново име, на себе велику част, али и обавезу да остале дане свога живота проведе у смирењу и молитви немавши у своме постојању другог циља осим сједињења са Христом.
Епископ Фотије обратио се верницима кратком беседом којом је позвао све присутне да следе пример Архангела Михаила и буду истрајни у молитви, не допуштајући никаквом искушењу да пољуља њихову веру, јер ће тако најбоље сачувати православље. Он је захвалио светогорском монаху Никодиму Агиопавлиту, који је вече уочи празника одржао предавање о животу на Светој Гори и студентима Православног богословског факултета који су византијским појањем увеличали овај празник. Епископ Фотије изразио је искрену радост због данашњег монашења и подсетио на светитеље и подвижнике по којима је монах Амвросије добио име. Говоривши о Светом Амвросију Миланском који је био велики учитељ цркве, епископ, проповедник, али и чудотворац, Амвросију Оптинском, старцу изузетне мудрости и, на послетку, Амросију Миљковском који се одликовао изузетном смиреношћу, Епископ Фотије пожелео је да нови члан братсва манастира наследи врлине својих имењака.
У Петак, 21. Новембра 2014.године служена је Света Литургија у Смилчићу. Свету Литургију је служио надлежни јереј Младен Скопљак. На Литургији је присустовао и вјерни народ равнокотарски и смилчићки. Након Замвоне молитве јереј Младен Скопљак пререзао је славски колач и после Литургије је бесједио окупљеном народу о Светом Архалгелу Михаилу и данашњем Јеванђељу о сејачу и семену. У склопу бесједе свештеник је поучио вјерни народ и говорио о даљем раду и обнављању равнокотарске парохије. После Свете Литургије за све присутне испред храма је послужено мало послужење.
Уочи празника светог архангела Михаила (20.11.2014.) на трибини »Света Три Јерарха« у манастиру Крки биће одржано предавање са темом: »Разговори о Светој Гори«. Предавач ће бити светогорски монах Никодим Агиопавлит. Предавање почиње у 19,30 часова.
На празник Светог великомученика Георгија – Ђурђиц (16.11.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је, уз саслужење свештенства Епархије далматинске, Свету Архијерејску Литургију у Пађенима. Значајан број верника окупио се ове недеље у цркви Светог Георгија како би заједно, у молитви, прославили овај празник којим се обележава пренос моштију Светог Георгија и обнова храма у којем оне почивају.
Након литургије Епископ Фотије обратио се присутнима и позвао их да се присете подвига овог великомученика и светитеља, јер је то од великог значаја за Цркву, а посебно за вернике Епархије далматинске који су и сами непрестано у распећу и прогонима и као народ и као Црква Божија. Он је указао на неопходност заједништва како у вери, тако и на делу при обнови епархијских храмова, али и очувању традиције и националног идентитета. Подсетивши на важност православног васпитања и образовања Епископ Фотије упозорио је на опасност од јеретичких учења која се најбоље може избећи упућивањем верника у догмате Цркве. У данашње време када постоје разни утицаји који скрећу људе са пута православља и воде у комунизам и атеизам од пресудног је значаја да свештеници верницима приближе и објасне суштину православне вере, како би они умели да разликују канонске свештенике од лажних клирика и расколника, закључио је Епископ Фотије. Он је овом приликом похвалио свештенике Епархије далматинске који у основним школама предају веронауку и истакао да је велики подухват био уврстити веронауку о наставни програм школа у Далмацији, те да је овај успех подстрек за даљу борбу за побољшање услова живота Срба на овим просторима.
Поред многих лажних и јеретичких списа, које је Црква Христова као такве одбацила, назвавши их неканонским и хулним, ових дана се у бројним медијима »на сва звона«, појављује нешто ново из тога опуса. То је овај пут недавно откривено »Изгубљено јеванђеље«. Ово »јеванђеље« спада управо у групу горе поменутих списа а ла »Да Винчијев код«, »Јеванђеље по Јуди«, итд.
То што се овај лажни и хулни спис назива »Изгубљено јеванђеље«, говори више о онима који су га »открили«, него о јеванђељу, јер оно ни по својој књижевној форми, нити по садржају нема никакве везе са канонским Јеванђељима Цркве.
Поменути хулни спис је наводно стар око 1500 година и у њему се на »шифрован« начин помиње брак између неког Јосифа и Асенете, а то би по проналазачима овога списа требало да буду Исус и Марија Магдалина [сиц]. »Чувени проналазачи« овога списа (тек сада откривеног) су израелско-канадски редитељ Симче Јакобовичија и професор религије Бери Вилсон из Торонта.
Ако је и од Симчета и Берија – много је!
Нека нам не буде замерено, али се чудимо како овакви »авантуристи« и њихови докони пројекти лако добијају простора у нашим појединим медијима, поред толико горућих проблема, битних за данашњег човека и његову егзистенцију. Што се тиче поменутог »двојца без кормилара« -Симчета и Барија, њима би било боље да се баве својим пословима, него да се као аматери упуштају у преозбиљне теме као што су света Јеванђеља Цркве Христове. Ако, пак, они или слични њима желе да се упознају са истинским садржајем светих Јеванђеља, упућујемо их на читање канонских Јеванђеља: по Матеју, по Марку, по Луки и по Јовану. Можда ће их читање ових светих Јеванђеља умудрити на спасење и вратити са пута »изгубљености« на прави пут људскости и поштења.
Епископ далматински Фотије
Поводом прославе 400 година од оснивања Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки у недељу (09.11.2014.) одржано је предавање на богословској трибини Света Три Јерарха. Предавач је био др Алексис Панагопулос са темом: »Етика и есхатологија у педагогији Светог Јована Златоустог«.
Др Алексис Панагопулос је ректор Богословије Атонијада на Светој Гори и сарадник Интернационалне академије Кирила и Методија у Солуну. Угледног госта на трибини Света Три Јерарха поздравио је Епископ Фотије и најавио да ће Епархија далматинска превести са грчког књигу: »Старац Арсеније са Навпактоса« аутора др Алексиса Панагопулоса.
Старац Арсеније је био духовно чедо Светог старца Филотеја Зервакоса са Пароса, а преко њега и Светог Нектарија Егинског. Ова књига, ако Бог требала би да се појави до Васкрса 2015. године.
Двадесет друге недјеље по Духовима 09.11.2014. године, када празнујемо и светог Мученика Нестора, село Дицмо у залеђу Сплита, доживјело је несвакидашњу духовну радост. Његово Преосвештенство Господин Г Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице, прву у протеклих 15-ак година. У препуној цркви и црквеној порти, Епископу Фотију су саслуживали ђакони и свештеници епархије Далматинске а чтецирали и појали су богослови из манастира Крке. Посебан гост данашње духовне свечаности био је господин др. Алексис Панагопулос из Грчке-Ахаје, пријатељ нашега Владике, који је ових дана у посјети нашој Епархији. Све се одвијало у свечаном озрачју, које је је употпуњено и лијепим данашњим временом. На малом входу Преосвећени Владика Фотије је одликовао чином протојереја пароха првог сплитског протонамјесника Славољуба Кнежевића. Уз обиље духовне радости, још једна у низу је, и причешће великог броја вјерника.
Обраћајући се надахнутом бесједом вјерном народу, Преосвећени Владика Фотије је изразио велику радост што је данас у Дицму служио свету Литургију након дуже времена и што је црква била препуна. Владика је честитао оцу Славољубу на чину протојереја, истичући да је велико бреме бити свештеник у Далмацији, посебно у вријеме какво је ово наше. Пожелио је Божји благослов оцу Славољубу, те да буде у свом свештеном служењу достојан и достојанствен свештенослужитељ на њиви Господњој. Владика је у својој бесједи надаље говорио; о јединству вјерних кроз Цркву, о међусобној сусретљивости и љубави међу православним Србима на овим просторима, позивајући се на Косовску етику, гдје је упућеност једних ка другима била од упитног значаја и гдје је чување православне традиције кроз љубав са свима другима, и данас наша највећа задаћа. Владика је упознао вјерни народ о значајном јубилеју, прослави четристогодишњице богословије Св.Три Јерарха у манастиру Крка 2015. године, на Преображење и о доласку нашега Патријарха поводом тог великог јубилеја. Преосвећени Владика је тумачећи данашње јеванђеље, позвао вјерни народ на усвајање Лазареве смирености и избјегавање живота безумног богаташа.
Послије свете Литургије услиједила је послуга у црквеној порти, гдје је Преосвећени Владика разговарао са народом који је у спонтаној радости пјесмом поздравио Владику.
Владика је обишао и парохијски дом у Шушцима који је у фази обнове. На крају овог прекрасног дана духовне радости у Дицму, услиједила је трпеза љубави на којој је Владика Фотије рекао, да би ово данашње сабрање у Дицму, сабрање по Митровдану, требало да буде и традиција за надолазеће године.
На празник Светог великомученика Димитрија (8.11.2014.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Коњевратима, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске.
На крају Свете Литургије након резања славског колача и благослова славског жита, које је ове године припремила Марија Врљевић са својом породицом, Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о светом великомученику Димитрију, ранохришћанском мученику, који се прославио многобројним чудесима кроз историју Цркве.
Након изговорене бесједе,обављен је трократни опход-литија око светог храма и извршен помен за упокојене.На крају је за све присутне који су се овога дана сабрали у великом броју, трудом вјерника наше парохије,припремљено мало послужење испред храма, а након тога је организован славски ручак у просторијама Црквене општине Шибеник.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије, у Недељу 21. по Духовима (2.11.2014.године),служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Свете Литургије, Епископ Фотије је бесједио сабраном народу тумачећи јеванђелску причу о Сејачу и сјемену, а потом је извршен помен свим упокојеним јер се у календару Цркве јуче обиљежавају митровданске Задушнице, дан када се сјећамо свих упокојених. У том смислу, Епископ Фотије је почио вјернике говорећи о значају чувања и држања свега онога што је у традицији и предању наше Цркве и народа.
На Задушнице православни вјерници доносе у храм жито-кољиво чинећи помен упокојенима те одлазе на гробља и пале свијеће за душе упокојених, украшавајући њихове гробове цвијећем, сходно традицији православних вјерника.
У петак (31.10.2014.) на празнике Светог Петра Цетињског и Светог апостола јеванђелисте Луке Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз свештенство и монаштво Епархије Далматинске.
Након Свете Тајне Причешћа Епископ Фотије обратио се присутнима и са радошћу беседом оживео успомену на два велика богоугодника који се на овај дан празнују. Казујући о њиховим подвизима и раду на распрострањењу православне вере како широм света, тако и на подручју Далмације, он је нагласио њихову важност, те упутио све вернике да следе њихов пример и упркос свим недаћама остану истрајни у својој вери чувајући на тај начин и своје национално наслеђе. Епископ Фотије је подсетио колико је очување традиције битно за Србе на овим просторима и позвао нас да будемо достојни наследници својих славних предака.
На данашњи дан пре петнаест година у Саборној цркви у Шибенику устоличен је Епископ далматински Фотије, те је овом приликом обележен тај јубилеј. Он је истакао да у Епархији далматинској и даље постоји велика потреба за слогом, која је једини пут ка бољем положају народа и обнови епархијских цркава и манастира. Епископ Фотије је најавио да ће следеће године поводом прослављања 400 година од оснивања Богословије Света Три Јерарха епархију посетити Патријарх српски Иринеј и нагласио да је већ сада потребно почети припреме за тај догађај, који ће бити један од најважнијих у Српској православној цркви.
[пиц](архива2014/Имагес2014/0108-01-14.јпг)Дана 29 октобра 2014 године, Светоуспењски манастир Крупу посјетили су у организацији Српског Културноумјетничког Друштва из Карловца вјерници и остали људи добре воље и поклонили се светињи.
Игуман Гаврило Стевановић их је дочекао и објаснио богати историјат манастира, вриједне фреске у храму из 16 в. и један мали сачувани дјелић фресака које датирају из 14 в. а налазиле су се у првобитном олтарском простору прије него што је повећан олтар.
Иконе Јована Апаке престолне на иконостасу са краја 16.в и остале вриједности од великог вјерског и културног значаја као и манастирску ризницу.
Благочестиви народ се захвалио на гостопримству и богатом објашњењу историјата манастира, значаја икона у Православљу и осталих вриједних и за наше спасење потребних података.
Прослава храмовне славе, богољубиве светитељке Преподобне мајке Праскеве, у Кањанима започела је вечерњим богослужењем које је уљепшао својим пјевањем хор Свети деспот Стефан Лазаревић из Београда.
Сабирањем вјерника и молитвом Преподобној мајци Параскеви у вечерњем сутону призван је благослов Божији на вјерни народ. Ово богоугодно окупљање вјерујућег народа, пристиглог из свих крајева свијета, надахнуто је завичајним успоменама и дражима које родни праг великодушно пружа. Вечерње богослужење било је испуњено многобројним молитвеним радостима. Они су на молитвеном окупљању у завичајној богомољи осјетили и доживјели радост празника и благослова богоугодне светитељке. Надлежни парох, отац Драган Зорица, поздравио је присутне и нагласио завичајну жељу коју носе у својим срцима као извор надахнућа и љубави.
Сутрадан, на празник Св. Петке у храму у Кањанима, Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ далматински, Његово Преосвештенство Г.Г. Фотије, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске, а молитву Богу и празничне радости увеличао је хор Свети деспот Стефан Лазаревић из Београда. Многобројним окупљеним вјерницима, од којих су добар дио чинили и римокатолици из оближњих мјеста који завјетно долазе у ову богомољу, бесједом се обратио Епископ далматински Његово Преосвештенство Г.Г. Фотије, у којој је нагласио богонадахнути живот Св. Петке и многобројна чудеса ове Светитељке која и данас чини широм свијета. Нагласио је такођер неопходност да се непрестано молитвено обраћамо Св. Петки јер она дарује помоћ људима, без обзира на боју коже, националну и вјерску припадност. Присутнима, својим бившим парохијанима,обратио се опроштајним ријечима и пензионисани парох биочићки протојерј ставрофор Здравко Тепић.
Сабирање бројног вјерујућег народа завршено је свечаном литијом и резањем славског колача пред овим Божјим храмом. Свечано су затим уручене и грамате, господину Марку Миодрагу из САД и Завичајном удружењу Кањани из Новог Сада, као израз нарочите захвалности за несебични труд и финансијску помоћ при обнови храма Свете Петке у Кањанима. Празничну радост и славље увеличало је и вјенчање, након више десетина година, младог брачног пара из САД, а родом из овог далматинског села. Приређена је и трпеза љубави у парохијском дому трудом Завичајног удружења Кањани и надлежног пароха јереја Драгана Зорице. Свечаност је обогатила и изложба цртежа сликарке Душанке Цупаћ родом из Бенковца, а сада са мјестом пребивалишта у Врбасу.
У недељу (26.10.2014) на празник Светих отаца ВИИ васељенског сабора Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз салужење братства манастира.
На овај празник Света православна Црква прославља успомену на свете оце Седмог Васељенског сабора. Повод за сазивање овог сабора од стране благочестиве царице Ирине и патријарха Константинопољског, Тарасија, била је такозвана јерес иконобораца.
Сабору је председавао патријарх Тарасије, а било је присутно око 367 Епископа. Сабору први пут присуствује већи број монаха. Ово је због тога што су у протеклом периоду управо монаси поднијели највећи терет и жртву у одбрани светих икона од иконобораца. Поништене су одлуке Сабора из 754. године, и формулисано је учење да предмет поштовања јесте личност представљена на икони, и да треба правити разлику између обожавања које приличи само Богу, и поштовања које доликује светима. Потврђена је и озакоњена вера Цркве да су свете иконе достојне поштовања као видљиви изрази вјечне и непролазне лепоте, пре свега Господа Христа као Богочовека.
Послије Свете Литургије приређена је трпеза љубави у трпезарији манастира Крке.
У недељу (19.10.2014) на празник Светог Апостола Томе Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Бителићу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
Ове године прослава у Бителићу била је посебно свечана пошто је обележено 200 година од оснивања храма Покрова Пресвете Богородице. У својој беседи Епископ Фотије је захвалио свима који су помагали и помажу обнову храма у Бителићу, који већ двеста година врши духовну мисију – окупља православне Србе, али и све хришћане овога краја.
Овом приликом Епископ Фотије је одликовао чином протонамесника надлежног свештеника Бориса Медака, а граматом признања Лазара Шкрбића из Врлике. Прослави у Бителићу присуствовали су многи угледни гости између осталих градоначелник Сиња Ивица Главан, председник општинског већа из Хрваца др Анте Пролић, председник СНВ-а из Сплита Марко Томашевић, архитекта Божо Булоловић и многи други.
После Свете Литургије одржан је трократни опход око храма са резањем славског колача и поменом ктиторима.
На крају је приређена трпеза љубави у парохијском дому у Бителићу трудом надлежног свештеника протонамесника Бориса Медака.
На празник Покрова Пресвете Богородице (14.10.2014.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Г.Фотије служио је св.архијерејску Литургију у Покровском храму у Книну са свештенством и свештеномонаштвом наше епархије. У току св.Литургије, на малом входу Епископ Фотије је протонамјесника Милорада Ђекановића сабрата Покровског храма унаприједио у чин протојереја, пожеливши му да у овоме чину и даље служи Цркви Христовој.
На св. Литургији био је присутан већи број дјеце који похађају православну вјеронауку у Книну и који су узели учешћа у св. Тајни Причешћа. Епископ Фотије је у својој бесједи говорио о историјату данашњег празника и упутио поруку и духовну поуку о посредовању Пресвете Богородице у животу сваког хришћанина. Послије св. Литургије обављен је трократни опход око светога храма и освећен је славски колач и жито. Након тога приређена је трпеза љубави за све присутне у просторијама Црквене Општине трудом и залагањем книнског свештенства.
Осамнаесте Недјеље по Духовима и на празник св. Киријака Отшелника (Михољдан), 12. октобра 2014. године, Његово Преосвештенство Господин Г. Фотије служио је свету Архијерејску литургију у Имотском уз саслужење свештенства и свештеномонаштва епархије далматинске. Данас, по народном вјеровању наступа Михољско љето, иако је у протеклим лијепим данима оно већ наступило. Радост данашњег празновања употпуњена је причешћем дјеце а и одраслих.
У својој бесједи на крају литургије, Преосвећени Владика Фотије је говорио о Страшноме Суду Божијем као крају историје човјечанства и свеопштем васкрсењу из мртвих, на којем ће Господ раздијелити праведнике од грешника и гдје ће правда Божија расвијетлити неправду људску. Између осталога, Преосвећени Владика је говорио и о житију светога Киријака Отшелника, који је живио у 5. вијеку а кога је Господ због његових великих подвига обдарио даром чудотворства. На крају бесједе Преосвећени Владика је, истичући љепоту живописаног имотског храма, позвао вјерни народ да украшава своје душе по том узору са свим богатством Христовог Јеванђеља, живећи своју православну вјеру са поштовањем и љубављу према другима.
Током октобра 2014. године са благословом Епископа далматинског Г. Фотија завршен је највећи део конзерваторско рестаураторских радова на иконостасу храма Успења Пресвете Богородице у манастиру Крупа. Ови радови односили су се првенствено на царске двери Герасима Зелића донете из Кијева 1789. и другу зону иконостаса са иконама апостола, рад неког од грчких мајстора који је радио на просторима Далмације током 18. века.
Планирано је да се у току следеће године на иконостас врате и оригинали престоних икона са припадајућим им сребреним оковима.
Конзерваторско-рестаураторске радове су извели стручњаци Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина у сарадњи са Министарством културе Републике Хрватске. Радове су финансирали Министарство културе Републике Србије и Епархија далматинска.
У недељу 17. по Духовима (5.10.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г. г. Фотије служио је у манастиру Крка Свету Архијерејску Литургију на којој је рукоположен у чин ђакона Миленко Лошић, клирик Епархије далматинске.
Литургији су, осим свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске присуствовали бројни верници, као и ученици богословије Света Три Јерарха.
Након службе, Епископ Фотије обратио се присутнима изразивши радост због рукоположења и жељу да таквих догађаја у Епархији буде што више. Он је говорио о важности скромности и смирења којих у данашњем свету умногоме недостаје, а који по његовим речима, представљају срж свештеничког позива, али и водиљу према којој би сви верници требало да управљају свој животни пут.
На Оданије Воздвижења Часног Крста и спомен светог апостола Кодрата (4.10.2014.године),Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије, крстио је у манастиру Лазарици на Далматинском Косову Лазара Ђекановића.Мали Лазар је пето дијете свештеника Милорада Ђекановића, пароха книнског, који са супругом Бранком, поред сина Лазара има и четири кћерке.Уз Епископа Фотија у тајни Крштења су учествовали свештеници и свештеномонаси Епархије далматинске.Овом радосном и свечаном чину присуствовао је велики број родбине и пријатеља породице Ђекановић,међу којима и велики број дјеце,што је велика радост за све нас који живимо на овим просторима гдје су оваква дешавања врло ријетка.
Након обављене тајне Крштења дружење је настављено за трпезом љубави у конаку манастира Лазарица.За трпезом љубави, Епископ Фотије је поздравио све присутне честитајући оцу Миолораду и његовој породици на овом,како за њих тако и све нас, великом и радосном догађају.Епископ Фотије је нагласио важност рађања дјеце, јер је то благослов Божији и подвиг свих оних који одаберу живот у браку.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије, на празник Воздвижења Часног Крста-Крстовдан (27.9.2014.године), служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво, проналазак часног Крста на Голготи, и друго, повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде мјесто где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица бјеше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога мјеста пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживје. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави.
Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама пјеваше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст.
Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. Године 628. цар грчки Ираклије побједи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском одјелу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бједној одјећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху цјелог хришћанског свјета.
На празник Воздвижења Часног Крста Црква одређује држање поста.
Од 25-28.09.2014.г. у организацији кистањског пододбора СДК »Просвјете« и манастира Крке одржана је традиционална Ликовна колонија »Далматински манастири«. У раду колоније учествовало је девет сликара из Републике Хрватске.
Колонија је у четвртак започела с радом, а у петак колонију је посјетио и Епископ далматински Г.Г. Фотије и притом поздравио умјетнике-сликаре.
Ликовна колонија свој рад завршава у недјељу, а своје радове (око тридесетак слика) умјетници ће донирати организаторима колоније, манастиру Крки и СДК »Просвјети« Кистање.
У недељу (21.09.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. На овогодишњем сабору сабрало се доста народа и оно што је посебно похвално је да су многи приступили Светој Тајни Причешћа на Светој Литургији.
После Свете Литургије је пререзан је славски колач и освештано кољиво. Потом је приређена трпеза љубави за све присутне госте у манастирској трпезарији.
На празник Рођења Пресвете Богородице у Стрмици код Книна радосно је прослављена храмовна слава (друга слава стрмичке парохије). Свету Литургију служио је надлежни свештеник Саво Мајсторовић. Вјерни народ стрмичке парохије сабрао се у своју светињу на евхаристијско славље да прослави име Божије и дан Рођења Пресвете Богородице, да прослави ону која је благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хљеба небеснога, ћивот светиње Божије, источник Дјевства и чистоте, слава рода људског. У бесједи на крају Божансвене Литургије посебно је говорено о улози Пресвете Дјеве – Богородице у дјелу домостроја спасења рода људског. После свете Литургије за сав народ приређено је послужење у братској кући код храма.
На празник Усековања (11.09.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. У својој проповеди Епископ Фотије је нагласио да је Свети Јован Крститељ свој подвиг поста и молитве и живота у пустињи крунисао својим страдањем за Христа и да сви треба да се угледамо на живот и подвиг Светог Јована Крститеља.
После Свете Литургије приређена је беседа љубави за све присутне у манастирској трпезарији.
У недељу на празник Св. апостола Тита и Вартоломеја (07.09.2014), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г Фотије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва извршио је у манастиру Оћестово Свету Тајну Брака над Миленком Лошићем из Оћестова, клириком наше епархије, и Александром Бркић из Шапца.
У својој беседи Епископ Фотије је честитао новим супружницима на склапању брачне заједнице зажелевши им сваки благослов и да њихов живот буде остварен угледајући се на Христа и Цркву као једино право испуњење брачне слободе и љубави.
Молимо се Богу да оваквих догађаја буде што више, јер то улива наду на опстанак и останак нашег народа на просторима страдалне Епархије далматинске.
У недељу (7.9.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства Архиепископије београдко-карловачке, сремске, банатске и далматинске Епархије.
У току Свете Литургије Епископ Фотије је рукополжио у чин свештеника ђакона Севастијана (Гордона) сабрата манастира Крке.
У својој беседи Епископ Фотије је честитајући оцу Севастијану на рукоположењу рекао да сваки свештеник и уопште пастир Цркве треба да се угледа на Доброга Пастира Господа Христа и на добре виноградаре, а то су сви честити и добри свештенослужитељи који се брину како о спасењу своје душе, тако и о спасењу повереног им народа Божијег, то јест Цркве.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у трпезарији манастира Крке.
У суботу (6.9.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенсва и монаштва Архиепископије београдско-карловачке и Епархија банатске, сремске и далматинске.
У току Свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у чин ђакона оца Севастијана (Гордона) сабрата манастира Крке. У својој беседи Епископ Фотије је честитао новорукоположеном оцу ђакону Севастијану и рекао: да има смирење ђакона и ревност свештеника.
Након тога припремљена је трпеза љубави за све присутне у трпезији манастира Крке.
Поводом почетка нове школске године у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије в.д. Ректор служио је призив светог Духа за почетак нове школске године.
У својој беседи Епископ Фотије је поздравио све ученике богословије, посебно мале прваке рекавши да је наука у богословији она наука која нас учи »уском путу« који води Вечном Животу и да сви треба да изаберемо тај пут како би задобили Царство Небеско.
У Недељу 12. по Духовима (31.8.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у манастиру Свете Недеље у Оћестову уз саслужење свештеномонаштава и свештенства Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о Царству Небеском тумачећи јеванђељски текст о богатом младићу.
На крају Свете Литургије за све присутне приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.
Завршетак успенског поста и празнично славословље у Дрнишкој парохији испунила је ове године необична духовна радост. Пресвета Богомајка својом чудотворном иконом дрнишком сабрала је по први пут послије дужег низа година у необично великом броју вјерни православни народ са разних крајева свијета.
Празновање је почело 14.08. 2014. изношењем чудотворне иконе Богородице дрнишке из олтара у централни дио храма саборне цркве Успења Пресвете Богородице. Наредног дана, 15.08. у 18 часова служен је акатист чудотворној икони у присуству тридесетак вјерних, а током цијелог поста вјерни су притицали учестало да цјеливају икону. На завршетку поста, у сриједу 27.8.2014. године, у навечерје великог празника, служено је вечерње богослужење, а у наставку поново акатист чудотворној икони. Овај предивни акатист, благословен од преосвећеног епископа Фотија, а дјело нашег даровитог земљака и сабрата на њиви Господњој, оца Рајка Раича, родом из Велушића, веома се лијепо дојмио и дотакао срца неколико десетака вјерних из Дрниша, Книна, Сплита и сусједних села.
На дан празника Успенија Пресвете Богородице служена је св. Литургија у 9 часова. Литургијско сабрање предводио је о. Ђорђе Веселиновић уз саслужење о. Станка Антића. Прелијепи литургијски догађај, у коме је учествовало преко 120 људи, увеличан је заступништвом пресвете Богомајке која је својом чудесном иконом сабрала народ вјерујући са свакојаких страна: из Книна, Сплита, Шибеника, из удаљених земаља – Њемачке, Словеније и САД, па чак и Дрнишане римокатолике у немалом броју.
На крају богослужења лијепу бесједу је проузнио домаћин, старјешина храма о. Драган Зорица, у којој је, након изложења кратке историје празника Успенија, истакао и нагласио немјерљиву улогу Пресвете Богородице у Божанском Домостроју Спасења људског рода и значај њеног сагласја са Божијом вољом да прими у своју утробу Сина Божијег – богомладенца Христа. Као таква, она својим тијелом не подлијеже пропадљивости и смрти, као ни Страшном Суду другога Христова доласка, но се директно узноси у Царство Божије од стране њеног Сина који се и сам узнио, и који својим боравком у њеној утроби освећује и њено тијело; а у Царству Божијем она је изнад свих ангелских сила, »часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима«. Потом је о. Драган појаснио народу и јеванђелску перикопу о Марти и Марији, истичући да и ми треба да »добри дио« изаберемо – у слушању и држању ријечи Божије – баш као и Марија која је добри дио изабрала. Напослијетку, наш домаћин је свим срцем заблагодарио Господу и Пресветој Богородици који су својим посредништвом након толико година поново привукли народ у толиком броју, што означава прекратницу у историји овог далматинског краја: почетак преображаја и духовне обнове.
На Празник Успења Пресвете Богородице (28.08.2014.године), који је слава Саборног храма у Шибенику,парох шибенски протојереј Милорад Ђурђевић служио је Свету Литургију у Саборном храму.Светој Литургији је присуствовао велики број вјерника како из наше парохије тако и из околних мјеста.
У Саборном храму се налази чудотворна икона Пресвете Богородице пред којом се многи моле и налазе утјеху у својим невољама.Током Великогоспојинског поста чудотворна икона Пресвете Богородице се износи на средину храма, а током поста до Празника Успења служи се Молебни Канон (Акатист) Пресветој Богородици, током којег могобројни вјерници долазе и моле се пред иконом.У знак благодарности Пресветој Богородици, за многе услишене молитве, вјерници даривају икону разним накитом (златним и сребрним).
На Светој Литургији многобројни вјерници, а нарочито дјеца,приступили су Светим Тајнама Тијела и Крви Христове.На крају Литургије благословен је славски колач и славско жито које је потом уз нафору дијељено сабраном народу као благослов.
На крају је у порти Саборног храма припремљено послужење за све присутне.
Дана 27 августа 2014 г. вечерње богослужење у којем је учествовало свештенство и монаштво далматинске епархије, започело је молитвено прослављање великог празника Успења Пресвете Богородице.
Молитвеном скупу је био присутан већи број људи вијерника који су узели учешће у молитви. Послије вечерњег богослужења обављена је литија око манастира са чудотворном иконом Пресвете Богородице Одигитрије, а на улазу у сами храм по завршетку литије, благовјерни народ је цјеливао икону и провлачио се испод иконе, а свештеник их је помазивао светим уљем по древном обичају како је то некад било за здравље и благослов.
Други дан 28 августа 2014 г. служена је света архијерејска Литургија којом је чиноначалствовао његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије са свештенством и монаштвом епархије далматинске.
Литургији је присуствовао велики број вијерника који су једва стали у свети храм, а већи дио се причестио.
Послије Свете Литургије Епископ Фотије, осветио је нова манастирска звона која је донирао манастиру за здравље и спасење своје породице г. Радивој Малић из Минхена.
По благосиљању славског колача, Епископ Фотије се обратио благовјерном народу пригодном бесједом у којој је објаснио значај овога великог Празника Успења Пресвете Богородице и колико је важно за спасење свакога крштенога човјека да учествује у светим тајнама Цркве Христове а посебно Свете тајне Евхаристије без које нам нема спасења.
Овом пригодом су одликовани епископском граматом признања заслужни људи који су својим прилозима помогли обнову манастира Крупе, г. Радивој Малић и Његош Вуковић из Минхена. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за госте манастира Крупе.
Игуман Гаврило Стевановић
Школска година у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки почиње 01. септембра 2014.г. Поправни испити и испити за ванредне ученике ће се одржати 30. августа 2014. у 9,00 часова, а уписи ученика у школску годину 2014/15. ће бити 1. септембра 2014.
У Недељу 11. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.Већи дио вјерника, међу којима и дјеца, потврдили су своје учешће у Литургији причешћујући се Светим Тајнама Тијела и Крви Христове.
На крају Свете Литургије, Епископ Фотије је поучио сабрани народ тумачећи јеванђелски одјељак који је читан на Светој Литургији а Говори о Царству Небеском и нашем односу према ближњем.
На празник Преображења Господњег (19. 8. 2014. г.) одржан је сведалматински сабор у манастиру Крки. Његово Преосвештентво Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на овај празник Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске и Епархије сремске.
Сабору у Крки су, поред многобројног вјерног народа, присуствовали и саборски заступник г. Миле Хорват, конзул при амбасади Републике Србије у Хрватској г. Зоран Васиљевић, потпредсједник СНВ-а г. Саша Милошевић, предсједник Савјета националних мањина г. Александар Толнауер, предсједник СКД »Просвјета« Чедо Вишњић, као и начелници општинâ Кистање, Ервеник и Бискупија.
У својој бесједи Епископ Фотије је поучио сабрани народ да је »Преображење празник причешћа божанском Нетварном светлошћу, светлошћу која сједињује човека са Богом, преображава га и чини новим човеком, новом твари, која је заквашена силом Васкрсења« и да ће »Тајна Крста Христовог и Његово Васкрсење из мртвих поделити читав свет и сву васељену – на оне који ће ту тајну разумети и вером и љубављу је прихватити, и на жалост, на оне друге који ће на све то хулити и данас хуле, не разумевајући тајну Крста и Васкрсења.«
Владика је на крају своје бесједе истакао да је неопходно »да идемо ка небесима и Тавору, како би вечно са Господом и светима Његовим били и тако се као деца светлости радовали радошћу вечном и непролазном.«
Након Свете Литургије и кратког културно-умјетничког програма за све присутне приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.
Часни оци, драга браћо и сестре,
Дозволите ми да вас све поздравим са данашњим Празником и да вам пожелим сваки благослов Божији од Преображеног на Тавору Господа нашег Исуса Христа.
Преображење је чудесан празник, празник божански, празник небески. Празник који нас смртне људе узводи на небеса и показује нам славу Тројединога Бога – Оца и Сина и Светога Духа. На Тавору се догодило ново Богојављење. Бог Отац се јавио гласом, као на реци Јордану приликом крштења Христовог, посведочујући Сина Који се преобразио, потврђујући Њега као Сина сапрестолоног Оцу и Духу Светоме. Сам Христос, Син Божији и Син Човечији, се преображава на Тавору благовољењем Оца у сили Духа Светога, показујући славу свога Божанства. Тога Божанства постају заједничари и причасници свети апостоли, а преко њих и пуноћа Цркве Божије и сва васељена у векове векова.
Отуда слободно можемо рећи да је Преображење празник причешћа божанском Нетварном светлошћу, светлошћу која сједињује човека са Богом, преображава га и чини новим човеком, новом твари, која је заквашена силом Васкрсења.
Сваки је празник Божији Преображење и свака је света Литургија Тавор на којој се ми вером преображавамо и причешћујемо божанском светлошћу у којој, по речима Светих Отаца, сам Бог обитава.
Нису се случајно на Тавору, на овој гори Преображења, јавили пророци Мојсије и Илија, него да би потврдили Господа Христа као Месију старозаветног, а апостоли – Цркве и новозаветног Израиља, који ће спасити свет Крстом и Васкрсењем. Они, дакле, на Тавору говораху са Њим о овој тајни – тајни Крста и Васкрсења као пуноћи сваког пророштва и највећој Жртви, која ће на Голготи бити принесена за спасење света.
Тајна Крста Христовог и Његово Васкрсење из мртвих ће поделити читав свет и сву васељену – на оне који ће ту тајну разумети и вером и љубављу је прихватити, и на жалост, на оне друге који ће на све то хулити и данас хуле, не разумевајући тајну Крста и Васкрсења. Али, Бог је праведан у свему и зато је првима дао власт да буду деца Божија и испуњава их Својом божанском светлошћу, како би у тој светлости ходили и постали синови и кћери Дана. Постоје и они који по својој слободи изабраше не светлост, него таму и грех и зло, те по речима Светога Писма, постадоше деца таме. И за њих, међутим, и за све нас док смо на земљи лек је и свелек Преображење.
За монахе исихасте и монахе уопште Преображење је централни празник, јер они теже да своје срце преобразе таворском светлошћу, желећи већ овде и сада да окусе реалност за коју је свети апостол Петар рекао: »Добро нам је овде бити«. Добро је човеку бити у близини Божијој и испуњавати се Божанском светлошћу и Царством Небеским. То је суштина Преображења – да увек и неодступно будемо са Богом и светима Његовим, ходећи путем заповести Божијих.
Наш српски народ је светим крштењем у време Кирила и Методија кренуо ка тој небеској светлости и хвала Богу да смо до данас на томе путу. Устајемо и падамо, али тежимо Преображењу и Господу све док смо православни хришћани и док се боримо за вредности Царства небеског. Није случајно свети цар Лазар на Косову поставио идеал Царства небеског, а Царства небеског нема без Тавора и Господа Христа Који се на њему преобразио. Тим путем нас је водио и води свети Сава, који је у младости отишао на Свету Гору, да би се испунио и преобразио таворском светлошћу. Том божанском светлошћу свети Сава је касније преобразио читав род српски и сву васељену. Ми Срби, дакле, немамо другог пута, осим пута према Тавору, јер други путеви нису путеви већ странпутице.
Зато, да идемо ка небесима и Тавору, како би вечно са Господом и светима Његовим били и тако се као деца светлости радовали радошћу вечном и непролазном.
Нека сваки благослов Божији буде са свима вама који сте данас овде у Крки, овој великој светињи Далмације, која је кроз векове светлила и водила наш распети народ према светости и свакој истини и правди Божијој.
Живели и Бог вас благословио.
Епископ далматински Фотије
манастир Крка
Преображење, 2014. год
У недељу (17.8.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије сужио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства.
У својој беседи Епископ Фотије је рекао да су пост и молитва уски јеванђељски пут који води у Царство Небеско и да би добро било да се наш народ у целини врати овом начину живота, како смо уосталом живели кроз векове.
После Свете Литургије за све госте и присутне приређена је трпеза љубави у трпезарији манастира Крке.
Поводом храмовне славе, на празник Преноса моштију Светог Првомученика и Архиђакона Стефана (15.8.2014.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г, Фотије са свештенством и свештеномонаштвом наше Епархије сужио је Свету архијерејску Литургију у Голубићу код Книна. И ове године окупио се велики број мјештана и вјерника околних мјеста на саборовање у Голубић да прославе име Божије и Првомученика Христа Бога и затраже његово молитвено заступништво у своме животу.
Епископ је у својој бесједи истакао да је потребно ићи уским путем (пут жртве и подвига) у нашем животу, живјети световрлинским и светотајинским животом у нашој цркви како би задобили спасење – царство небеско. После свете Литургије извршено је благосиљање славског колача и жита и литија око Светога храма. У просторијама парохијског дома приређен је славски ручак.
Зелово је село Загоре у подручју Цетињске крајине, а у подножју јужних падина планине Свилаје, која је одредила положај села, али и живот његових становника. Село је удаљено од Сплита тридесетак километара а налази се у саставу општине Сињ. Удаљено је око четрнаест километара од Сиња и око седам километара од села Хрваце. То су уједно најближа насеља у околини Зелова.
У окружењу села се налазе и планине Плишивица, Градина и Орлове Стијене (подручје које чини дио планине Свилаје с великим клисурама), познате по повременом настањењу бјелоглавих супова.
У селу Зелово налази се и православна црква Светог пророка Илије из 1884. године, који се сваке године свечано прославља 02. августа. Од некадашњих тридесетак домаћинстава, данас на Зелову живи око пет православних породица, углавном старијих људи, а са годинама све их је мање и мање.
На том предивном простору 1928. године, рођен је Владимир Беара, свјетски позната личност, нарочито у свијету спорта. О њему и данас звучна имена причају с одушевљењем. Био је фудбалер-голман, и то највише класе. Стога није чудо да су га звали: Велики Владимир, Балерина са челичним шакама, Човјек од гуме... Бранио је на голу сплитског Хајдука и београдске Црвене Звезде. Био је и репрезентативац бивше државе Југославије. Каријеру је завршио у њемачким клубовима Алеманији и Викторији... У доба кад је играо био је најбољи европски и свјетски голман.
Владимир Беара је данас дједа који има 85 година. Живи са супругом Јадранком у Сплиту. Владимир потиче из српске православне породице Беара са Зелова. Његов отац Јаков је био запослен у Сплиту, гдје је Владимир и провео своје дјетињство. Ту, у Сплиту су и започели његови спортски кораци, који су га одвели у бијели свијет и довели међу најбоље спортисте свијета.
У понедјељак 23. септембра 2013. године, по благослову Његовог Преосвештенства Господина Фотија, Епископа далматинског, посјетио сам га са ћерком Ангелином у његовом дому у Сплиту. Посјета је протекла у топлом и пријатном озрачју. Уз кафу и разговор са овим дивним господином, вријеме је просто летјело. Имајући у виду његово здравствено стање, које је погоршано можданим ударом прије двије године а и скорашњу операцију, трудили смо се да га што мање оптеретимо.
Посјету Владимиру Беари, сам најавио неколико дана раније. У сусрету са њим, примијетио сам велику радост и одушевљење које је исказивао. У току нашег разговора, предао сам му поклон (икону-диптих Пресвете Богородице и мајке Параскеве), чему се веома обрадовао. Рекао ми је да му је то најдражи поклон од свих које је добио, нарочито због свете Петке, коју много воли и којој се стално моли. Видно радостан због поклона, извадио је ланчић који носи око врата, скромну шпагицу са малом иконицом свете мати Петке. То је опет, с друге стране, одушевило мене.
Он ми је потврдио да се од свога дјетињства не одваја од свете Петке. На ту тему је даље текао наш разговор. Владимир Беара је задњих година често и са радошћу одлазио у посјету манастиру Драговић. Волио је да разговара са монасима који су га увијек лијепо дочекивали. Рекао је да једва чека да се опорави како би поново отишао до Драговића, да се поклони светој Петки. Његова љубав према манастиру Драговић и светој Петки уткала му је његова мајка још у раном дјетињству. Наиме, када је имао шест-седам година, као и сва дјеца, волио је да се игра. Једном приликом игра је могла да га кошта живота. Скакао је са дјецом у неку рупу од пијеска и земље, дубине око шест метара. Скачући, он је направио салто, али је у доскоку ударио главом о камен. У том паду је умало настрадао. Владимир је пао у кому и у том стању је био око петнаестак дана у болници. Доктори нису имали добре прогнозе. Не знајући шта да чини, његова мајка га је у запрежним колима из Сплита одвезла у манастир Драговић да му се прочитају молитве за оздрављење. Молитве су читане пред иконом свете Петке. И за чудо Божије, Владимир се пробудио из коме на одушевљење свих. Чак су се и љекари, који су га тада лијечили, удивили овом догађају и приписали га чуду Божијем. Од тада га је његова мајка завјетовала светој Петки. Сваке године је ишла да се поклони Богу и светитељки и захвали на дару пројављеном кроз оздрављење малог Владимира.
Тај догађај је оставио неизбрисив печат у Владимировом животу. »Прошао сам«, каже Владимир, »све у животу, али сам се увијек молио Богу и светој Петки и данас се молим.«
Из наше перспективе гледано, можемо рећи да Бог не оставља оне који му се моле. Поред тога, свједоци смо, нажалост, како успјех не доноси увијек добро, нарочито у духовном смислу. Многи млади, успјешни људи изгубе се у својој тренутној, овоземаљској слави. Владимир Беара, међутим, може бити примјер свим младим људима-спортистима, како да се сачувају од овоземаљске славе. Он не само да је био успјешан у спорту, он је био, а то и даље јесте, поштен, осјећајан и побожан човјек, који цијени и чува праве животне вриједности.
Нека му света мати Параскева измоли од Господа Исуса Христа здравља, како би још који пут посјетио манастир Драговић, мјесто које је умногоме утицало на његов живот, и које он стално носи у своме срцу.
протонамјесник Славољуб Кнежевић
У Недељу 9. по Духовима (10.8.2014.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића.
На крају Свете Литургију, Епископ Фотије је говорио о светитељима Цркве Христове и нашој потреби да се угледамо и уподобимо њиховом животу.Бог нам је даровао да сваког дана прослављамо некога од светих Божјих угодника који су Благодаћу Божијом и личним подвигом у Тијелу Цркве Христове, посвједочили могућност задобијања светости.Имајући пред собом такве примјере, и ми треба да се трудимо,живећи јеванђелски и врлински, молећи се светим Божјим угодницима као нашим заступницима пред Богом, да живимо како су они живјели, не сматрајући тај пут немогућим и неостваривим.
Божји угодници и сви свети су, управо својим животом на земљи, потврдили да је тај пут, пут Христов остварив, и да нас он уводи у Царство Божије. Не смијемо да се правдамо слабостима и немоћима нашим на Богочовјечанском путу јер нас сам Бог кријепи и снажи да тим путем ходимо до краја свог земног живота и тако наслиједимо Царство Небеско.
У суботу по светом Илији (9.8.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Скрадину, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи о светом Спиридону чудотворцу, нагласивши да је био символ смирења, кротости и чистоте срца, а посебно је имао дар да исцељује среброљубље. Свети Спиридон је чинио чудеса подобно старозаветним пророцима, а и данас помаже свима који га са вером призивају.
После Свете Литургије и овога летњег сабора у част светог Спиридона за све госте и вернеприређено је послужење у порти храма светог Спиридона, а трпеза љубави је приређена у ЦО Скрадин, трудом надлежног свештеника о. Саве Миланковића.
Дана 04.08., на празник преподобне Марије Магдалине, служена је света архијерејска Литургија у манастиру свете великомученице Недеље у Оћестову, коју је служио епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештенства и монаштва далматинске и горњокарловачке епархије. У току свете литургије у чин презвитера је рукоположен ђакон Младен Скопљак професор богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка.
Након свете Литургије служен је парастос свим страдалим и погинулим у последњем рату на овим просторима. У својој беседи епископ Фотије је честитао новорукоположеном презвитеру Младену Скопљаку на примању Свете тајне свештенства, зажелевши му да буде достојан и вредан хвале пастир своје Свете Православне Цркве, поручивши му да треба да шири Христову реч и да живи јеванђелским животом. После свете архијерејске Литургије у манастирској трпезарији уприличена је трпеза љубави за све присутне госте.
Ове године, марковачки сајам одржао се одмах по светом Илији и у препуном храму Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Господин Фотије уз саслужење свештенства сремске и далматинске Епархије. У току Свете Литургије Преосвећени Владика рукоположио је у чин ђакона господина Младена Скопљака, професора богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки.
Након свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско кољиво, те је извршена литија око храма и направљен помен за све упокојене ктиторе и приложнике светог храма и упокојене мјештане. У својој проповиједи Његово Преосвештенство поздравио је новорукоположеног оца ђакона, честитао му, те га је мудрим савјетима упутио на нови пут на који је кренуо. Преосвећени Владика је такође поручио свим прогнаним мјештанима околних села да се врате на своја огњишта како не би изгубили своја права која имају у својој држави,а и своје домове.
У наставку је приређена трпеза љубави гдје је Владика још једном честитао оцу Младену и том приликом се захвалио ипођакону Тоди Манојловићу на свом труду око прикупљања помоћи за далматинску Епархију.
Свети пророк Илија (2.8.2014.) свечано је прослављен на подручју Епархије далматинске, у свим црквеним општинама и манастирима.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Задру уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је рекао да треба сви да се угледамо на ревност Светог пророка Илије, чувајући своју свету православну веру у Далмацији. Поред тога Епископ Фотије се захвалио на труду досадашњем свештенику протојереју ставрофору Петру Јовановићу, који је отишао у мировину, и представио нове задарске свештенике протојереја Љубу Црнокрака и протонамесника Сашу Дрчу.
После Свете Литургије пререзан је славски колач и оранизована трпеза љубави за све госте трудом протојереја-ставрофора Петра Јовановића, сада умировљеног задарског свештеника.
На прослави Светог пророка Илије Епископ Фотије је присуствовао и на вечерњем богослужењу у Ђеврскама, поводом храмовне славе ове парохије.
У петак 01.08.2014. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у пратњи надлежног свештеника мокропољског Александра Вујка и протођакона Дајана Трифуновића обишао је парохију Мокро Поље и Ервеник и том приликом поделио скромну хуманитарну помоћ најсиромашнијима у овим парохијама.
Поред тога Епископ Фотије се упознао са стањем у Црквеној општини Мокро Поље, а посебно са питањем повратка црквене имовине и даље обнове парохијског дома у Мокром Пољу. Велики проблем за само место Мокро Поље, али и Ервеник је то што још увек није асфалтирана жупанијска цеста Книн – Обровац, као и други локални путеви у овим местима у којима живе већином Срби повратници.
Изградњом ове цесте био би олакшан живот локалног становништва и дубоко верујемо да би решење оваога проблема помогло и даљњем повратку нашега избеглог становништва.
На празник Свете великомученице Марине (30.07.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Доњим Биљанима, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. Пред почетак Свете Литургије Епископ Фотије извршио је мало освећење црквице на гробљу.
После Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско жито. У својој беседи Епископ Фотије захвалио се свим ктиторима и приложницима који су учествовали у обнови ове светиње и позвао их да и даље несебично помогну у радовима који предстоје, како би ова светиња добила свој пуни сјај.
Потом је за све госте припремљена трпеза љубави трудом и залагањем надлежног пароха о. Миле Савичића.
На празник Светог Кирика и Јулите (28.7.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Карину, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о мучеништву као темељу Цркве, као и о потреби да смело исповедамо своју православну веру, јер нас она учи јединству са Богом и са ближњима.
После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржана литија са поменом ктиторима и приложницима светог храма.
Потом је за све госте припремљена трпеза љубави у ЦО Смилчић трудом и залагањем надлежног свештеника о. Миле Савичића.
У недјељу 27.07.2014. године поводом храмовне славе цркве Свете великомученице Недјеље у Развођу, која се традиционално прославља треће недјеље по Петровдану, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства Епархије далматинске.
У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о значају очувања идентитета и вјере српског народа у Далмацији кроз обнову светиња на овим просторима. Црква Свете Недјеље у Развођу сазидана је 1969. године и од тада није било већих улагања у њено одржавање. Зуб времена је учинио своје, грађевина је у веома лошем и трошном стању, те је што скорије потребна њена обнова. Управо са идејом да обнови своју цркву, сабрао се данас у великом броју вјерни народ у Развођу. Почетак сакупљања прилога за обнову благословио је Епископ Фотије и дао подршку да се почне са радовима на обнови. У току Свете Литургије пререзан је славски колач, а након завршетка Свете Литургије прикупљани су прилози за обнову.
Потом је приређена трпеза љубави за све присутне госте трудом и залагањем надлежног свештеника јереја Драгана Зорице.
У среду 23. јула 2014. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије у пратњи скрадинског свештеника о. Саве Миланковића и епархијског протођакона Дајана Трифуновића, обишао је парохију Братишковци и том приликом поделио скромну помоћ повратницима у Сонковићу, Братишковцима и Смрдељима.
Поред тога, Епископ Фотије је обишао и место за будућу цркву у Смрдељима, која би требала бити посвећена светом цару Лазару. Већ одавно постоји намера да се у Смрдељима изгради једна православна црква, пошто између Братишковаца и Ђеврсака нема ниједног светог храма, осим мале капеле у Смрдељима.
Овом приликом апелујемо на све наше вернике Србе да се укључе у овај благословени пројекат и да се, ако Бог да, у догледно време поставе бар темељи за цркву Светог цара Лазара у Смрдељима.
Подизање нове православне цркве у Смрдељима би најпре помогло духовној обнови нашег народа овога краја, а верујемо да би свакако помогло и повратку избеглог становништва општина Скрадин и Кистање.
У недељу (20.07.2014) на празник Свете великомученице Недјеље Његово Преосвештенство Епископ далматнски Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете великомученице Недјеље у Кожловцу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о животу и значају Свете великомученице Недјеље, као и о потреби да се српски народ врати на своја вјековна огњишта.
У току Свете Литургије пререзан је славски колач и учињен трократни опход око храма. Након завршетка Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне трудом и залагањем надлежног свештеника протојереја Љубомира Црнокрака.
И ове године,свечано је прослављена храмовна слава у Полачи. Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Јован Клајић, пензионисани свештеник из осјечко-пољске и барањске Епархије, јеромонах Јован, сабрат манастира Драговића и јеромонах Херувим, настојатељ манастира Оћестово. Овај празник увеличан је присуством многобрјних Полачана из села и расејања, а који сваке године долазе, не заборављајући своје родно мјесто и свој свети храм, који датира још из 1458. године. На крају свете Литургије, пререзан је славски колач, освећено кољиво и извршен трократни опход око храма,те направљен помен свим упокојеним мјештанима села Полаче.
У својој проповиједи, надлежни свештеник Станко Антић, поздравио је госте, затим појаснио сабраном народу величину овог празника, односно заштитника овог села и поручио да смо сви једно пред Господом. Као што је Господ Христос за своје ученике и апостоле изабрао просте рибаре, тако су сви људи за Господа исти, без обзира на статусни и социјални положај. Такође је позвао све Полачане у расејању да помогну обнову њиховог храма, јер се кров ове цркве треба што хитније промијенити. После завршетка богослужбеног дијела, свештеници су по устаљеном обичају извршили прекађивање гробова.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије,на празник Светих апостола Петра и Павла (12.7.2014.године), служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику. Епископу Фотију су саслуживали протојереј Милорад Ђурђевић и протођакон Дајан Трифуновић.
На крају Свете Литургије, Епископ Фотије је поучио сабрани народ говорећи о Светим апостолима Петру и Павлу као и о јеванђелском зачалу (Мт.зач.67.) које излаже чврстину вјере коју је благодаћу Божијом исповједио Свети апостол Петар.Да је вјера Светог апостола Петра којом он исповједа да је Христос Син Божји (Мт.16,16), откровење и дар Божји, потврђује Господ Исус Христос ријечима упућеним Светом апостолу Петру: »Блажен си, Симоне,сине Јонин!Јер тијело и крв не открише ти то,него Отац мој који је на небесима«(Мт.16,17).
У Доњем Тишковцу радосно је прослављен празник првоврховних апостола Христових Петра и Павла. Ове године народ је у већем боју пристигао из расијања у своје родно село и окупио се у својој цркви на овај празник славећи Господа и његове свете. Свету Литургију служио је надлежни свештеник Саво Мајсторовић. У бесједи о данашњем празнику говорено је значају вјере у Христа Бога у нашем животу и за наше спасење.
Дана 12.07.2014.г. на празник светог апостола Петра и Павла служена је Света Литургија у цркви св. Апостола Петра и Павла у Сињу.Свету литургију служио је надлежни свештеник јереј Борис Медак.После литургије,пререзан је славски колач.Након тога свештеник је свима присутнима честитао храмовну славу и апеловао за помоћ око уређења унутрашњости храма.Овој светој литургији присуствовало је доста вјерника из Сиња и оближних мјеста.
На празник Рођења светог пророка, претече и крститеља Господњег Јована (7.7.2014.) прослављена је храмовна слава у Стрмици. Свету божанствену Литургију служили су свештеници Милорад Ђекановић и Саво Мајсторовић. И ове године сабрао се народ села Стрмице и околних мјеста да у евхаристијском слављу прослави име Божије и светог Јована као заштитника Стрмице и његових мјештана. После свете Литургије, чињења литије око светог храма, освећења славског жита и колача за сав сабрани народ припремљен је ручак.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије у Недељу 4. по Духовима (6.7.2014.године) служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику,уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Свете Литургије Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о спасоносној снази и сили дубоке вјере у Бога, а којој се можемо поучити у данашњој јеванђелској причи о Исцјељењу капетановог слуге (Мт.8, 5-13).По завршеној бесједи, Епископ Фотије је извршио помен блажено-упокојеном Митрополиту кијевском и све Украјине Владимиру.
На крају је за све присутне припремљена трпеза љубави у просторијама Црквене општине Шибеник.
ИМЕ И ПРЕЗИМЕ |
МЈЕСТО РОЂЕЊА |
ГОДИНА РОЂЕЊА |
ПРИМЉЕН ЗА |
|
1. |
Миленко Ђокић | Брчко | 1998. | СВ. ПЕТАР |
2. |
Ђорђе Јагодић | Бања Лука | 1999. | СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА |
3. |
Недељко Кесић | Мркоњић | 1999. | СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА |
4. |
Дејан Ковачевић | Дервента | 1999. | СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА |
5. |
Стефан Радосављевић | Бања Лука | 1999. | СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА |
6. |
Стефан Ђукарић | Теслић | 1999. | СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА |
Напомена: Сви кандидати који су примљени за Богословију Света Три Јерарха морају да се што прије обрате најближем конзуларном представништву Републике Хрватске, како би могли поднијети захтјев за привремени боравак у Републици Хрватској.
Садржај броја: Библијско полазиште и претпоставке за настанак женског монаштва; Економу Спаси С. који пита: зашто неправедници напредују; Добра ријеч: Као злато у ватри; Животопис светог цара-мученика Николаја ИИ Романова; Вежбање православног етоса; Духовност и толеранција; О поштовању светог великомученика Лазара; Српска нова ера; Косово је душа србинова; Косово, нити је престало, нити је нестало,нити ће икада док је нас; Слобода: избор или дар; О богослужењу уопште; Христа ради јуродиви; О милостињи; Дуга историја англо-саксонског разбијања Србије и Русије; Искра у камену; Вијести из епархије.
опширније у секцији Публикације
У недељу (29.06.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске и осјечкопољске. У току Свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у чин свештеника ђакона Бојана Савића, економа Богословије »Света Три Јерарха«.
У својој Беседи Епископ Фотије је честитајући новорукоположеном свештенику оцу Бојану рекао да је свештеничка служба велики дар, али и крст. Дар у том смислу да је сваки свештеник позван да буде пастир, то јест да носи крст свој и свога народа, а никако да буде или да постане најамник на тај начин што ће своју свештеничку службу подредити искључиво земаљским и материјалним циљевима.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне госте у трпезарији манастира Крке.
На Видовдан (28.6.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Лазарици на Далматинском Косову, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. После Свете Литургије одржана је славска Литија у помен за све ктиторе и приложнике ове светиње, као и за све страдале Србе од Косова и косовског боја 1389. до најновијих страдања.
Потом је изведен културни програм у порти манастира који је организован у сарадњи са СКД »Просвјета« из Книна.
У своме обраћању Епископ Фотије је рекао да је Видовдан велики дан за све Србе било где да живе, јер се овога дана молитвено сећамо косовскога завета и страдања светог цара Лазара и косовских мученика, јер су то темељи нашега духовног и националног бића.
Потом је приређена трпеза љубави за све присутне госте у манастирској трпезарији трудом и залагање настојатеља манастира оца Симона (Кузмановића).
У недељу другу по Духовима (22.6.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Имотском уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о одељку из данашњег Јеванђеља у коме Господ Христос позива своје ученике, галилејске рибаре, од којих је начинио апостоле и проповеднике Светога Јеванђеља. Данашње Свето Јеванђеље говори о формирању новозаветне Цркве и о томе како Господ Христос на место дванаест старозаветних племена поставља дванаест апостола који ће бити духовни родоначелници и они који ће Духом Светим препородити све народе приводећи их Цркви Христовој и Царству Небеском.
После Свете Литургије Епископ Фотије је обишао и манастир светог Василија Острошког у Црногорцима и упознао се са током обнове и изградње овога манастира, као и парохијскога дома у Имотском. Потом је за све присутне приређена трпеза љубави у просторијама ЦО Имотски трудом и залагањем надлежног свештеника оца Драгана Михајловића.
На основу уредбе о богословским школама и условима уписа у Богословије СПЦ
Епархија далматинска објављује
За упис у 1. разред Богословије СПЦ за школску 2014/15 годину који садржи следеће услове:
Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника или се доносе на пријемни испит. Уз молбу прилажу се следећа документа:
Пријемни испит за кандидате за пријем у Епархију далматинску одржаће се 01.07.2014.г. (уторак) у просторијама Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки, са почетком у 10:00 часова.
Напомена: Кандидати су обавезни донијети све горе наведене документе и дати их на увид испитној комисији.
У Недељу 1. По Духовима-Свих Светих, Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику, уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Свете Литургије Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о данашњем празнику Свих Светих као и о могућности задобијања светости и превазилажења смрти кроз подвиг свлачења старог човјека и облачења у Новог Човјека-Богочовјека Христа.Све то је могуће у Тијелу Христовом-Цркви Његовој Светој.
По завршеној Литургији,у просторијама Црквене општине Шибеник, припремљена је трпеза љубави за све присутне.
У манастиру Крки ових дана прослављене су значајне годишњице од завршетка богословије Света Три Јерарха. У уторак је генерација 1979-84. године прославила тридесет година од матуре, а у среду генерација богослова 1989-1994.г. двадесет година од завршетка школовања у Крки.
Обе ове прославе су обележене служењем Свете Литургије, држањем заједничког часа и свечаним ручком.
Ове прославе су биле прилика за поновно виђење у духовном и просветном центру Епархије далматинске манастиру Крки, асоцирање успомена из школских клупа из заједничког живота у богословији.
На трећи дан Духова (10.6.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење манастирског братства.
Духови су пазник који уз Божић и Васкрс чини пуноћу Откровења и Богојављења. Овј празник се назива и рођендан Цркве Христове, јер на овај дан Дух Свети у виду огњених језика сишао на свете апостоле и од тада непрестано пребива у Цркви Христовој као Животодавац и Утешитељ.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у манастирској трпезарији.
Другога дана Духова (9.6.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Бискупији, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске и аустралијско-новозеландске.
У својој беседи Епископ Фотије је захвалио свима који помажу обнову цркве и иконостаса у Бискупији, нагласивши да је циљ нашега живота на земљи да заволимо Бога и ближње своје.
После Свете Литургије пререзан је славски колач и извршен помен за све ктиторе и приложнике светога храма у Бискупији.
Потом је приређена трпеза љубави за све госте у просторијама ЦО Бискупија трудом надлежног свештеника протојереја Владимира Вукосављевића.
На празник Духова (8.6.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Обровцу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је честитао овај велики празник рођендан Цркве свим сабраним верницима у Обровцу на храмовној слави, нагласивши да је циљ свакога хришћанина задобијање Духа Светога. То нам омогућује светотајински живот у нашој православној Цркви.
После Свете Литургије пререзан је славски колач и прочитане су Духовске молитве приликом којих су верници плели венчиће као симмвол оживотворења благодаћу Духа Светога.
На крају је за све присутне припремљена трпеза љубави трудом надлежног свештеника обровачког о. Саше Дрче.
У недељу (01.06.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење протојереја ставрофора Владимира Ступара из Митрополије дабробосанске и архимандрита Никодима (Косовића) игумана манастира Крке и епархијског протођакона Дајана Трифуновића и ђакона Бојана Савића.
У својој беседи Епископ Фотије је поздравио оца Владимира Ступара изасланика Светог синода на матури у Богословији Света Три Јерарха у Крки, нагласивши да о. Владо долази из Фоче која нас увек асоцира на црквену просвету, на факултет и богословију. Поред тога Епископ Фотије је рекао да данас прослављамо Свете оце И васељенског сабора 325.г. који су постављали темеље православне Христологије израживши веру Цркве у Христа као истинитога Бога и истинитога Човека, посрамивши Аријево бунцање и његову јерес.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у трпезарији манастира Крке.
На празник Вазнесења Христовог (29.5.2014.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у храму Вазнесења Христовог (Свети Спас) у Шибенику. Епископу Фотију су саслуживали протојереј Милорад Ђурђевић, протонамјесник Саво Миланковић и протођакон Дајан Трифуновић. Данашњем празнику је посвећен храм Вазнесења Христовог-Свети Спас (1778.), у Шибенику.
На крају Свете Литургије Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о данашњем великом Христовом пранику и његовом значају у Икономији спасења. По изговореној бесједи Епископ Фотије је осветио фрескопис који су у храму Светог Спаса фрескописали фрескописци Милан Радусин и Галин Ганчев. По освећењу фрескописа благословен је славски колач и жито, а затим је обављен трократни опход око светог храма и помен упокојенима.
На крају је за све присутне припремљен славски ручак у просторијама Црквене општине Шибеник.
У недељу Слепога (25.05.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о јеванђељском догађају исцелења слепога. Ово чудо нам потврђује да је Христос светлост света рекао је Епископ Фотије и да до сусрета са Христом сваки човек остаје слеп, било духовно било физички. Данас се на жалост препознаје само физичко то јест биолошко слепило, док се духовно слепило сматра нормалним, међутим Господ Христос жели све нас и од тога духовнога слепила да исцели, како бисмо вером препознали Њега као Месију и Спеситеља.
Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у трпезарији манастира Крке.
Још увек апелујемо да се прикупља новчана помоћ за пострадале у поплавама. Своје прилоге можете дати у манастир Крку. Информације на тел+385 22 763 230.
На празник светих равноапостолних Ћирила и Методија учитеља словенских (24.05.2014.г.) служена је света Литургија у Кистањама. Свету Литургију су служили протонамјесник Миле Савичић,парох равнокотарски и јеромонах Херувим Ђермановић,настојатељ манастира Оћестово. Након свете Литургије извршено је освећење и резање славског колача. Јереј Слађан Тубић парох ИИ кистањски у својој беседи поздравио је госте и вјерни народ и истакао важност и значај свете браће за све словенске народе.Он је позвао све вјернике кистањске парохије и све људе добре воље да наставе помагати обнову ове наше светиње.
Епархија далматинска моли све људе добре воље да помогну настрадалима од поплава. Молимо да вашу помоћ доставите у манастир Крку, одакле ће бити даље дистрибуирана до настрадалих подручја.
Информације можете добити на тел: +385 22 763 230.
На празник светог Ђорђа (6.5.2014.) свечано је прослављена храмовна слава у Книну. Свету божанствену Литургију служили су протојереј Владимир Вукосављевић, парох при Покровском храму у Книну и протонамјесник Саво Мајсторовић, домаћин славе. На светој Литургији сабрао се велики број вјерника да прославе име Божије и великог угодника Божијег,страдалника, великомученика и побједоносца светог Ђорђа. Многи парохијани при храму светог Ђорђа у Книну светог Ђорђа славе као своје Крсно име.
На Литургији се причестио велики број вјерника. По свршетку свете Литургије говорено је о животу светог Ђорђа, о његовом страдању за име хришћанско – за Христа за вријеме Римског императора Диоклецијана.
На празник Светог великомученика и побједоносца Георгија (6.5.2014.године),Његово Преосвештенство Епископ далматински и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Г.Г.Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Свете Литургије Епископ Фотије је благословио славске колаче и жито вјерницима који данас прослављају Светог Горгија као своју Крсну славу.
Након благослова, Епископ Фотије је бесједио о величини Светога Георгија и о његовим великим страдањима у вријеме цара Диоклецијана.На крају је честитао свима онима који прослављају Светога Георгија као своју Крсну славу пожелевши им благослов Божији и свако добро у животу.
У Недељу мироносица (4.5.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва београдско-карловачке, банатске и далматинске епархије.
У току Свете Литургије извршен је и чин монашења. Искушеник манастира Крке, Александар Радовановић (Гордон), студент теологије родом из Канаде, примио је постриг ангелског образа добивши монашко име Севастијан.
У својој беседи Епископ Фотије је рекао да смо данас имали велику духовну радост и да је монашење потресна Света Тајна која показује повратак човека Богу, повратак блуднога сина у наручје Бога и Оца, у заједницу Цркве Његове. То је велики догађај како за манастир Крку и Епархију далматинску, тако и за васцелу Цркву.
Овај велики догађај су својим појањем увеличали и студенти Православног богословског факултета из Београда.
Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у трпезарији манастира Крке.
На васкршњи понедјељак (21.04.2014.г) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства И свештеномонаштва Епархије далматинске.
Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.
На празник Лазареву суботу (12. 04. 2014. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у Книну уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника Васкрсења Лазаревог где је објаснио присутнима како је чином васкрсавања Лазара из Витаније Господ јасно показао силу и моћ над смрћу. Победу над смрћу нико није могао дати људима него сам Господ. Такође је поменуо и страдалну недељу у којој треба да се припремимо да што достојније дочекамо и Васкрсење Господа нашег Исуса Христа. У току Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије унапредио је у чин протојереја оца Владимира Вукосављевића книнског пароха и старешину Храма Покрова Пресвете Богородице у Книну.
После свете Литургије, Епископ Фотије је благословио палмине и маслинове гранчице у спомен Уласка Господњег у Јерусалим.
На Лазареву суботу се по традицији у цркви окупља велики број православних Срба Книна и книнског краја, што се и ове године, хвала Богу, догодило.
После свете Литургије за сво свештенство, монаштво и друге госте приређена је трпеза љубави у просторијама Ц. О. Книн.
Старац Гаврило је многима који су га молили да их помене у молитвама, за ове или оне потребе, говорио: »Бог ми је рекао: Гаврило, он сам то не тражи од мене. Зашто ме ти за то молиш?« Зато је старац саветовао поклонике, да се сами моле за оно што им је потребно. Моли се сам Господу. Падни на земљу и говори педести псалам.
Са грчког превео: Епископ далматински и
Администратор Епархије загребачко – љубљанске ФОТИЈЕ
Његово Преосвештенство Епископ далматински Фотије, Администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске, у пету недељу Васкршњег поста, 06. априла 2014. године служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу са свештенством и у присуству вјерног народа који су испунили храм.
Епископ Фотије се бесједом обратио окупљеним вјерницима подијеливши сјећања на блаженоупокојеног Митрополита Јована и изразивши радост што смо данас били заједно на светој Литургији позвао је све да се молимо ових дана за нашег Митрополита, за нашу Цркву и за наш народ. »Прије свега и изнад свега, имајмо љубав међу собом. Сва философија наше вјере је да волимо Бога и да волимо другог човјека. Све је у томе. Врло често дугога поред себе презиремо. То доказује да нисмо савршени у вјери. Што више будемо имали љубави према Богу у сваком човјеку ћемо препознавати икону Христову«, нагласио је Епископ Фотије.
Након Литургије, у просторијама Митрополије Епископ Фотије се сусрео са члановима хора Саборног храма, затим са г. Зораном Васиљевићем, првим савјетником у Амбасади Србије у Загребу, проф. др Милорадом Пуповцем, предсједником СНВ-а, г. Чедомиром Вишњићем, предсједником СКД Просвјета, ученицима и наставницима Православних богословија који су били на опелу новопрестављеном Митрополиту Јовану.
недеља, 06 април 2014 19:04
преузето са: www.митрополија-загребацка.орг
Ти си заклон мој и штит мој; Ријеч Твоју чекам. Ја сам Твој, спаси ме.
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Заупокојеном Литургијом и опелом блаженопочившем Митрополиту загребачко-љубљанском Јовану у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.
Према израженој жељи, Митрополит Јован сахрањен је у крипти Саборног храма.
Његовој Светости Првојерарху српске цркве саслуживали су Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Преосвећена Господа епископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, шумадијски Јован, далматински Фотије, Администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске, бихаћко-петровачки Атанасије, горњокарловачки Герасим, те високопреподобни архимандрити: Гаврило из манастира Лепавине и Михајло из манастира Гомирје и други свештенослужитељи, а у присуству свештенства, монаштва и вјерног народа. Литургији и молитвеном испраћају такођер су присуствовали умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије и Епископ јегарски Порфирије, предсједник Републике Хрватске Иво Јосиповић, предсједник Сабора Републике Хрватске Јосип Леко, изасланик предсједника Републике Србије Милета Радојевић, изасланик предсједника Владе Републике Хрватске Мирандо Мрсић, кардинал Јосип Бозанић са високом пратњом, апостолски нунциј у Хрватској Алесандро Дерико са пратњом, генерални тајник ХБК монс. Енцо Родинис, градоначелник Града Загреба Милан Бандић са пратњом, Мевлуди еф. Арслани из Исламске заједнице, директор Комисије за односе са вјерским заједницама Шиме Јерчић, представници вјерских заједница у Загребу и Хрватској, предсједник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, бројни угледни граћани и пријатељи Митрополита Јована. У Саборном храму били су Митрополитов старији брат Миливој са супругом. Нешто касније пристигао је Епископ источноамерички Митрофан.
На опелу од новопрестављеног Митрополита Јована бесједом се опростио Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Иринеј.
У име свештенства, монаштва и вјерног народа од Митрополита Јована опростио се високопреподобни архимандрит Гаврило који је истакао Митрополитову љубав, добра дјела и поуке којима нас је поучавао. Истакао је да је уз Митрополита тридесет година, да је посебну пажњу увијек посвећивао манастиру Лепавини. Одлазио се и враћао у Манастир. Увјерени смо да је од од данас, у близини Васкрслог Христа, увијек уз нас.
У дворани Музеја Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске, који се налази поред Саборног храма, припремљено је послужење што је дало прилику да се пригодним обраћањима присјетимо вјере, дјела и Христовог пута којим је блаженоупокојени Митрополит Јован корачао имајући разумјевање и љубав према свима.
Његова Светост овом приликом је рекао:
Митрополит Јован ће нам много недостајати у нашем садашњем животу, али се надамо да Господ брине о свему, па ће се побринути да Митрополит добије достојног насљедника своје мисије, своје катедре и да ће ова Епархија, као и цијела Црква, чинити оно што јој је Господ оставио да чини и оно што је неопходно свима нама данас. Митрополит је био човјек љубави, а такав човјек нам је потребан, не само овдје него и свугдје. Многи проблеми не рјешавају се мржњом. Ватра се не гаси ватром. Проблеми се рјешавају љубављу и договором. И у нашем практичном животу увијек завршавамо договором. То значи да је тако могло и у почетку. Многе патње би биле спријечене и многе несреће се не би десиле. Потребно је разговарати отворено и људски. Митрополит је био тај човјек, а такав нам треба и овдје и на сваком мјесту. Хвала Вам што сте данас својим присуством утјешили нашу тугу. Нека Вам се Господ одужи у другоме и као што каже наш народ »да се сусрећемо у радоснијем тренутку«. Но, и ово је од Бога. Тако треба прихватити и ово треба разумјети. Нека Господ упокоји душу нашег драгог Митрополита Јована.
Потом се обратио узорити кардинал Јосип Бозанић, надбискуп загребачки ријечима:
Ваша Светости, драга сабраћо у епископској служби, свештеници, драга браћо и сестре данас сам био на Литургији у Саборној цркви у повлаштеном положају. Наиме, често пута према служби, богослужење морам водити што захтјева концентрацију на сами ток Литургије, а данас сам настојао бити присутан по молитви и по заједништву. Осјећао сам да то што се говори и благовијести у јеванђељу, како се моли, да је то наше заједништво. Чини ми се да је то много веће и много јаче од онога у чему се разликујемо. Премда са тугом у срцу, због губитка драгог пријатеља, радо сам дошао на овај догађај из поштовања према покојном Митрополиту Јовану у коме сам увијек цијенио једну мирноћу, у чијој сам личности увијек проналазио разборитог човјека и архипастира. Због тога ће нам много недостајати, али вјерујемо да Бог зна што чини и свјетло које је оставио оно ће свјетлити нама који остајемо иза њега. За вријеме молитвене осмине, крајем јануара мјесеца ове године, смо били заједно у Саборној цркви и у загребачкој катедрали то су били наши посљедњи сусрети. Истовремено, вјерујемо да оно заједништво које смо тада имали сада је још снажније и јаче. Можда је то знак да обе наше цркве, римокатоличка и православна, пред нашим вјерницима и пред нашим народима, учине један нови напор који би био видљив.
Благословом Његове Светости потом се обратио Епископ даламтински Фотије, Администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске рекавши:
Ваша Светости, узорити господине Кардинале, браћо архијереји, часни оци, уважена родбино нашег Митрополита, драга браћо и сестре дозволите да и ја кажем неколико ријечи својих утисака. Наиме, ових дана сам био овдје у Загребу гдје сам по благослову Светог архијерејског синода и Његове Светости одрећен да будем администратор, мјестобљуститељ ове Епархије док не буде биран митрополит. Био сам овдје са нашим свештеницима који су највише понијели крст и терет овога тренутка. У своје име желим да им захвалим јер су били на нивоу. Ових дана смо читали јеванђеље и види се да су они били ученици Митрополита, да су знали његову службу и да су га осјећали као свога духовног оца. Ја сам у службеној форми био присутан када је отваран тестамент Митрополитов, чији је текст толико дирљив, као да га је писало малено дијете, али у најпозитивнијој форми. То је једна страница руком писана. Блаженопочивши Митрополит га је писао 2005. године. Прије готово 10 година. Тако потресно, са дубоком вјером. Управо како су га описали Патријарх и Кардинал; он је био човјек суптилан, човјек веома осјетљив. То се види у том писму. Каже да све што има оставља Епархији и жели да буде сахрањен у Саборној цркви Преображења Господњег гдје је крипта припремљена. Жели да опрости свима и тражи од свих опроштај. Ми, људи смо престроги једни према другима. Човјек је велик јер је икона Божија, али је човјек истовремено и слаб. Вапи за помоћ другога. Треба му Бог, Божија рука, али му треба и ближњи. Треба му непрестано. Ми смо склони да судимо и пресуђујемо једни другима. То је трагедија нашега времена. Ово задужење које сам добио прихватио сам као благослов, како ће бити воља Божија то не знам, али би требало наставити онако како је Митрополит почео. Нешто сам примјетио служећи Пређеосвећену Литургију у петак и данас када сам причешћивао. Нико не приступа светој тајни причешћа. Из овога стања уређености треба да пређемо у стање живе литургијске заједнице. То је оно што је мој први утисак. Живимо са Христом. Морамо да направимо тај корак. Јуче су била дјеца из наше православне гимназије, и да Митрополит ништа друго није учинио осим изградње ове наше гимназије, велико је дјело учинио. А пуно тога је учинио, у мучеништву, у распеђу Митрополије. Он је насљедио свештеномученика ове Митрополије. Потребно ће бити стварати живу литургијску заједницу, да се ови људи спасавају, да се препороде, да се охристове. Имамо радити и на јединству Цркве, што је Кардинал напоменуо, а то можемо само ако смо Христолики људи, ако људи виде у нама Христа тј. не да говоримо теоријски, него да људи виде живога Христа у нама. То је Црква. Таквом човјеку, пуном љубави, сви ће приступати јер љубав обухвата све. Друга су ствар наши теолошки дијалози и наша мука, то мора да иде својим током, али нас нико не разрешава тајне љубави. То нико не може да нас разреши јер то и јесте наше јеванђеље. По томе ће Вас познати да сте ученици моји ако имате љубави међу собом. Не може нико никоме рећи да га мрзи, из овог или оног разлога. Тиме разрешава јеванђеље. Тиме не ради по јеванђељу. Тиме узима нешто људско, а не дјела по јеванђељу Христовом. Нешто што је лакше, што је земаљско, али није Христово. Љубав према другоме непрестано нас распиње. Волимо другога! Чак и када то не заслужује. Колико пута да му праштамо? Не једном, него седамдесет пута седам. Непрестано. То је наше распињање. То је наше учење које морамо да оприсутњујемо у заједници са свима људима. Данас је био један достојанствен скуп, ако тако можемо рећи за сахрану. Много људи. Међу њима Предсједник државе и Сабора, Градоначелник, Кардинал, папски Нунциј и бројни други. Јуче нас је посјетио Премијер. Зашто? Зато што је то Митрополит заслужио својим дјелом. Он није био човјек прек и искључив. Зато смо сви налазили могућност да му приступимо, да будемо са њим и да нас он поучи. По ријечима Патријарха, такви нам људи требају на сваком мјесту. Свако мјесто је Божије и мјесто распећа. Требамо се борити и свједочити Васкрсење, да овдје није крај, већ је гроб само пасха-прелазак у вјечни и бољи живот. Нека Бог упокоји нашег Митрополита и да сви ми заједно његово дјело као аманет наставимо. Бог да му душу прости.
У име предсједника Републике Србије Томислава Николића обратио се његов изасланик др Милета Радојевић:
Ваша Светости, Узоритости, Ваше Високопреосвештенство и Ваша Преосвештенства, часни оци, поштовани представници Града Загреба и Републике Хрватске, драга браћо и сестре мени је част што данас могу у име предсједника Републике Србије Томислава Николића представницима Српске православне цркве да пренесем изразе жаљења за губитак који је наша Црква имала ових дана одласком Митрополита Јована. Велики је то губитак за Цркву и за српски народ уопште, а посебно за заједницу српског народа у Републици Хрватској. Какав је Митрополит био најбоље је описао наш Патријарх рекавши да је он био човјек љубави и то је он показао на дјелу. Ја сам то успио да видим уназад мјесец дана када сам био у посјети код Митрополита. Са којом је он смиреношћу и мудрошћу живио и радио да из оних тешких времена, која смо сви прошли, сви народи бивше земље, поново оживи и васпостави Цркву, да изгради Српску православну гимназију у сарадњи и уз помоћ државе Хравтске и Града Загреба. Да није био такав какав је био, човјек љубави, вјероватно тога не би ни било. Нека би Бог дао да на мјесто Митрополита у наредном периоду дође личност попут Митрополита Јована која ће наставити да гради добре односе, да унапрећује сарадњу, како међу народима тако и сарадњу међу државама, а на добро Цркве, народа и државе. Нити једна служба, и дужност Митрополиту нису од Цркве били повјерени случајно већ због тога што је био велики човјек, човјек великог срца и љубави за свој народ и своју Цркву. Нека му је вјечна слава и хвала!
Своје сјећање на блаженопочившег Митрополита изразио је предсједник Српског народног вијећа проф. др Милорад Пуповац:
Ваша Светости, Кардинале, архијереји и часни оци, уважена Господо ја ћу заувијек памтити тренутак када је Митрополит Јован након година избјеглиштва дошао у Загреб и ушао у Преображенску цркву. Народ који га је чекао, чекао је неколико сати. Није могао ући у цркву колика је била радост тога народа приликом доласка. То је за мене, који сам био присутан, био први знак огромне везаности српског народа у Загребу и Хрватској са њим и његовим послањем на мјесту Митрополита загребачко-љубљанског. Он је то послање носио на најбољи могући начин. У околностима које нису биле нимало лаке ни за кога. Прометнуо се од некога који је са радошћу дочекан у некога ко је постао обновитељ Цркве, обновитељ заједнице и обновитељ вјере. Обновио је манастир Лепавину за коју је био посебно везан. Обновио је манастир Свете Петке, Преображенску цркву и ово сједиште и здање, а оно што је најважније обновио је свештенство. Ми који се на други начин бавимо нашом заједницом и њеним положајем у Републици Хрватској видимо колико је успјешно бирао и колико је успјешно подигао то свештенство. Исто тако, обновио је дијалог са свим вјерским заједницама, прије свега са католичком црквом. Обновио је то на ненаметљив начин. Као што је и иначе радио већину ствари, на ненаметљив начин. Много тога ми нисмо нити видјели нити знали, али смо му захвални што је тај дијалог водио што га је градио и што га је чувао. То је највеће насљеђе које смо ми могли насљедити од Високопреосвећеног Митрополита Јована. Јачајмо у том дијалогу и себе и друге, у јеванђелском духу и порукама благе вијести, које су нажалост, у времнима прије његовог повратка биле под великом кушњом. На нама је да учинимо све да овај град, ову земљу наставимо градити у духу његових обновитељских напора.
недеља, 06 април 2014 12:11
преузето са: www.митрополија-загребацка.орг/
Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Господин Иринеј допутовао је у вечерњим сатима 04. 04. 2014. године у Загреб у пратњи Епископа сремског господина Василија и Епископа шумадијског господина Јована. Његову Светост су дочекали Епископ далматински господин Фотије, Администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске и Епископ горњокарловачки господин Герасим са свештенством и вјерницима Митрополије. Одмах по доласку Патријарх се упутио у Саброни храм Преображења Господњег гдје је изложено тијело блаженоупокојеног Митрополита Јована. Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј са присутним архијерејима је одслужио помен новопрестављеном Митрополиту Јовану.
петак, 04 април 2014 19:00
преузето са: www.митрополија-загребацка.орг/
Дана 03. априла 2014. године у КБЦ-у Сестара милосрдница у Загребу упокојио се у Господу Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Јован.
Митрополит Јован је рођен 1936. године у славонском селу Мединцима код Подравске Слатине, од оца Саве и мајке Јулке. Након завршене Богословије Светог Саве у манастиру Раковица дипломирао је 1963. године на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. Постдипломске студије похађао је на универзитетима у Западној Њемачкој.
Професорску службу вршио је у богословијама у Призрену и Манастиру Крки. Манастир Крка постаје његово друго огњиште. Ондје је 1967. године замонашен, а након примања јерођаконског чина 1969. године рукоположен је у чин јеромонаха руком Епископа далматинског Стефана.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 21. маја 1977. године изабран је за Епископа лепавинског и хиротонисан од Патријарха српског Господина Германа. Године 1982. постаје Митрополит загребачки.
Био је члан различитих комисија Светог архијерејског синода СПЦ-а. Од 1982-92. године представник је Српске православне цркве за међуцрквену помоћ у Женеви. Био је директор патријаршијског предузећа Доброчинство. Администрирао је епархијама славонском и горњокарловачком. Био је члан Светог архијерејског синода СПЦ-а у неколико мандата. У Пећкој патријаршији 1990. године предсједавао је Светим архијерејским сабором. Одлуком највишег црквеног тијела 1994. године повјерени су му на старање православни Срби у Републици Италији.
Одлуком Светог архијерејског сабора изабран је за предсједника Епископског савјета Српске православне цркве у Републици Хрватској те је у том својству потписао Уговор о односима Српске православне цркве и Владе Републике Хрватске.
Цијелог свог архипастирствовања нарочиту љубав посвећује манастиру Лепавини, обнављању и утврђивању црквено-духовног живота повјерене му Епархије. Посебном пажњом и јеванђелском одговорношћу унапређује односе са Римокатоличком црквом у Републици Хрватској и Републици Словенији, али и са другим вјерским заједницама. Управо због неуморног дјеловања на пољу његовања међурелигијског дијалога и вјерске толеранције 2012. године добитник је награде Хрватског хелсиншког одбора.
Отварањем Музеја Српске православне цркве у Загребу чува од заборава богато наслеђе православних Срба на овим просторима стечено у прошлости, а визионарским дјелом оснивања Српске православне опште гимназије у Загребу ствара предуслове за изгледнију будућност српске православне омладине у Хрватској. Вријеме и мјесто сахране ће бити накнадно објављени.
четвртак, 03 април 2014 17:06
преузето са: www.митрополија-загребацка.орг/
У ове благословене дане Великог поста Епископ крушевачки Г. Давид у пратњи свога секретара проте Драгог Вешковца посетио је Епархију далматинску. Доксологија Епископу Давиду служена је у суботу (29.03.2014.) у манастиру Крки, где га је речима добродошлице поздравио надлежни Епископ далматински Г.Фотије. После вечерњег богослужења Епископ Давид је у Богословији Света Три Јерарха одржао предавање сабраном народу и крчким богословима на тему »Божје заповести као божанске енергије«.
У недељу (30.03.2014.) Епископ крушевачки Г. Давид служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење Епископа далматинског Г. Фотија и свештенства Епархија крушевачке и далматинске.
Поздрављајући драгог госта на Светој Литургији Епископ Фотије је говорио о подвигу народа Српске Цркве на просторима Далмације, нагласивши посебан значај Богословије Света Три Јерарха која треба следеће године да прослави 400 година од свога оснивања.
У узвратној речи Епископ крушевачки Г. Давид је захвалио на речима поздрава и добродошлице и протумачио недељну јеванђељску перикопу, осврнувши се посебно на потребу миротворства, јер је данашњем свету мир најпотребнији.
После Свете Литургије за све госте и служашче свештенство приређена је трпеза љубави у трпезарији манастира Крке залагањем и трудом манастирског братства.
Приликом ове посете Епархији далматинској Епископ крушевачки Г. Давид обишао је више цркава и манастира ове Епархије и упознао се са њиховом историјом, током њихове обнове, али и мисијом у ово наше распето време.
Поводом обележавања 400 година од оснивања богословије у манастиру Крки, у суботу 29.03.2014.г. у 19,00 часова гост трибине Света Три Јерарха биће Епископ крушевачки Г.Г. Давид. Епископ Давид ће одржати предавање на тему:
Божије заповести као божанске енергије.
Добродошли!
У Недељу крстопоклону (23.03.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светога Саве у Сплиту уз саслужење свештенства Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају Крста у животу нас хришћана и посебно нас православних Срба у Далмацији. Епископ је рекао да један велики Крст који стоји пред нама је недовршени храм Светога Саве у Сплиту и да је то велика обавеза свих нас. Због тога би свако требао да да свој допринос како би довршили храм Светога Саве, који је значајан не само за Епархију далматинску, него и за читаву Српску православну Цркву.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави у просторијама ЦО Сплит трудом и залагањем протојереја – ставрофора Николе Шкорића и протонамјесника Славољуба Кнежевића, свештеника сплитских.
Драги парохијани, Дрнишани и људи који баштине црквене и културне знаменитости,
Његово Преосвештенство Епископ далматински, Г. Г. Фотије, благословио је почетак обнове цркве Успења Пресвете Богородице и црквене куће у Дрнишу, богомоље која је удахнула посебно обиљежје овом далматинском граду и парохијски дом који баштинимо од наших православних предака. Ријеч је истовремено о православној богомољи, цркви коју саградише некадашњи угледни Дрнишани православци, надахнути хришћанским вриједностима и љубављу према Богу, као и о знаменитом културно-историјском здању усред града Дрниша, па његова обнова уједно означава и нашу искрену приврженост заштити драгоцјене црквене и културне баштине.
Овај храм православних у Дрнишу, величанствен и упечатљив и са архитектонског гледишта, највећу православну богомољу у Епархији далматинској, осветио је Љета Господњег 1908. познати епископ, исповједник православља, Никодим Милаш. Црквена кућа у овом далматинском граду саграђена је 1856. године, препознатљива је но стилу изградње, вичним ондашњим градитљима неимарима, но чему се, исто тако, убраја у споменике културе. Овај значајни црквени и културни објекат трудом Епархије далматинске управо је ових дана почео враћати свој првобитни изглед обновом крова, али нам предстоји такођер позамашно преуређење и обнова његове унутрашњости коју је добрано нагризло и оштетило протекло вријеме.
Обновом ове црквене куће створиће се неопходни просторни услови за богоугодно и благословено сабирање парохијана дрнишких, за окупљање православних вјерника како би још преданије истрајавали на проповиједи и молитви у славу Бога. Обновом тако вриједне црквене куће обезбједиће се и одговарајући стамбени простор за свештеника дрнишке парохије.
Најљубазније молим и позивам све људе добре воље, парохијане и оне који су потекли из овог краја и који далеко од завичаја носе успомене на родно огњиште, да својим прилозима и доброчинством помогну обнову богомоље, православне светиње и црквене куће, да овим за дрнишки крај значајним културним здањима врате некадашњи сјај, да тако на дјелу освједоче приврженост православим знаменитостима и у хришћанском духу искажу дародавалачки чин и одлучност у погледу чувања наше православне баштине.
Уз топлу захвалност и срдачан поздрав, позивам Вас најљубазније да се у вези обнове цркве и куће обратите надлежном свештенику, јереју Драгану Зорици.
Банковни подаци за уплату су:
ИБАН: ХР09 2330 0031 1529 5900 1
БИЦ: СОГЕХР22
СПЦ – ЦРКВЕНА ОПШТИНА ДРНИШ
СГ СПЛИТСКА БАНКА
Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, портпарол Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, по повратку из Цариграда са Сабрања поглаварâ Православних Цркава дао је интервју Информативној служби Српске Православне Цркве и Телевизијској продукцији Епархије бачке.
О традицији и историјском значају окупљања поглавара Православних Цркава, њиховој Поруци и одлукама као потврдама јединства Цркве, припремама за Свети и Велики сабор, као и о дужности црквених пастира да позивају на мир и дијалог, са Владиком Иринејем разговарао је ђакон мр Ивица Чаировић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.
19. Март 2014 - 17:01
преузето са: хттп://www.спц.рс
Дана 19.03.2014. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије обишао је парохију Врлика и Отишић у пратњи надлежног свештеника оца Бориса Медака и епархијског протођакона оца Дајана Трифуновића. Том приликом Епископ је поделио и скромну хуманитарну помоћ нашим повратницима у Отишићу, који живе изузетно скромно и у тешким условима.
Поред тога Епископ Фотије је обишао и храм Светог Архангела Михаила у Отишићу који се гради и обнавља изразивши своје задовољство оним што је видео и захваливши свима Отишићанима који помажу обнову, замоливши их да и даље наставе ово добро дело.
Уз то Епископ Фотије је рекао да ће обнова цркве Светог Архангела Михаила у Отишићу помоћи и даљем повратку нашега народа у Отишић некада највеће село у Далмацији.
У недељу (16.03.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Ђеврскама уз саслужење свештенства Епархије далматинске. Пре почетка Свете Литургије Епископ Фотије је извршио мало освећење храма Светога пророка Илије у Ђеврскама, пошто је недавно био проваљен. Непознати починиоци су оскрнавили свети храм на тај начин што су побацали свете иконе и Свето Јеванђеље, као и антиминс са Светога Престола.
Поред тога Епископ Фотије је благословио нове полијелеје који су приложени овоме светоме храму, тако да је сада црква Светога пророка Илије у Ђеврскама потпуно довршена.
У својој беседи Епископ Фотије је рекао да друге недеље поста празнујемо Светог Григорија Паламу великог учитеља и заштитника Светога православља. Поред тога Епископ Фотије је рекао да се православни Срби у Далмацији требају сакупљати око својих светиња, својих манастира и да обнова духовног живота и повратак нашег становништва у Далмацију иде управо уз обнову наших цркава и манастира. Најбољи пример за то је Црква Светог пророка Илије у Ђеврскама која је потпуно обновљена и фрескописана. То не би било довољно да се и народ није вратио у Ђеврске. Тако желимо да буде са свим црквама широм далматинске Епархије.
После Свете Литургије за све присутне и госте и сво свештенство приређена је трпеза љубави у ЦО Кистање трудом и залагањем надлежног свештеника оца Ђорђа Веселиновића.
У среду (12.03.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. Свету Тајну исповести и ове године, као и претходних година је вршио архимандрит Михаило (Вукчевић) игуман манастира Гомирја.
После Свете Пређеосвећене Литургије за све служашче свештенство и монаштво приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији. У току ручка Епископ Фотије се обратио кратком беседом сабраном свештенству говорећи између осталога о томе да смо ми свештенослужитељи позвани да будемо пастири Цркве, а не најамници. Пример истинског пастира у новијој историји Цркве је Свети Јован Кронштатски чудотворац, а и недавно канонизовани старац Порфирије Светогорац и од њих треба да се учимо пастирском животу, јер су нам они као и сви светитељи православне Цркве потврда и видљиви доказ да је Бог са нама и у ово наше распето и апокалиптичко време.
У Недељу православља (9.3.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Илије у Задру уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника Недеље православља и нагласио да је то празник у којем православна Црква прославља победу православља над свим јересима кроз историју Цркве. Поред тога Епископ Фотије је сабрани народ позвао да чувају своју веру, да посте, да се моле Богу и да живе у љубави према Богу и према ближњима. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави у просторијама ЦО Задар.
Потом је Епископ Фотије у пратњи надлежног пароха задарскога протојереја-ставрофора Петра Јовановића и служашчег свештенства обишао парохију Смоковић и тамо извршио освећење звона за обновљени храм Светога Георгија у Смоковићу, који је у последњем недавном рату био потпуно миниран. Молимо све вернике смоковићкога краја да и даље помажу обнову цркве Светога Георгија у Смоковићу.
У ноћи између 7. и 8. марта 2014.г. проваљена је црква Светог Илије у Ђеврскама. Непознати починитељи или више њих обили су улазна врата и насилно ушли у храм. Надлежни свештеник протонамјесник Ђорђе Веселиновић је обавијести полицију, која је извршила увиђај. Овом приликом причињена је и већа материјална штета. Надамо се да ће полиција пронаћи починетеље овог недјела.
У суботу (8.3.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиу Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о Светом Теодору Тирону, нагласивши да је Свети Теодор ранохришћански мученик који је пострадао у ИВ веку у време гоњења Цркве од стране безбожних римских императора. Поред тога Епископ Фотије је истакао да је Свети Теодор Тирон посебно близак нама у СПЦ, јер се његове свете мошти чувају у манастиру Хопову у Фрушкој Гори.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у манастирској трпезарији.
У петак (7.3.2014.) Његво Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Пређеосвећену Литургију у Книну уз саслужење книнскога свештенства.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају поста за духовни живот хришћана и рекао да је пост био традиција у српскоме народу, у српским селима и у градовима и да тој традицији треба да се вратимо, да постимо свих четрдесет дана како је Црква прописала. Прије свега из духовних разлога, а потом из медицинских и здравствених, јер данас модерна медицина говори да је пост лек за све болести. Духовни смисао поста је да се боримо са собом, са својим гресима, својим слабостима и да се измирујемо са Богом и са ближњима. То је основна порука поста.
После Свете Пређеосвећене Литургије приређена је трпеза љубави за све госте и присутне у просторијама ЦО Книн трудом и залагањем книнског свештенства.
У среду (5.3.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Пређеосвећену Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
Пређеосвећене Литургије се по древној традицији служе сваке среде и петка у току Часног поста да би се хришћани што чешће и редовније могли причешћивати Светим Тајнама Христовим. Период поста свети оци упоређују са изласком јеврејскога народа из египатског ропства, а на томе путу Бог је свој старозаветни народ хранио небеском маном (хлебом).
Часни пост иако траје четрдесет дана има символички тај исти смисао, јер су сви верници и хришћани у току овога периода позвани да постом и молитвом изађу из »египта« то јест да победе и превазиђу своју огреховљену природу или речено језиком Светог апостола Павла да победе старога човека у себи. Због тога је у току поста потребно чешће приступати Светим Тајнама Христовим да бисмо духовно обновљени и препорођени дочекали најсветији и највећи хришћански празник Васкрсење Христово.
У Недељу сиропусну (2.3.2014.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Свете Литургије Епископ Фотије је бесједио сабраном народу на тему прочитаног јеванђелског зачала које говори о праштању и посту.Ово је последња припремна недеља која нас уводи у вријеме Свете и Велике четрдесетнице кроз коју се постом, молитвом и другим добродјетељима припремамо за празник Васкрсења Христовог.
По завршеној Светој Литургији припремљено је послужење за све присутне у просторијама Црквене општине Шибеник.
У недељу (23.02.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Пољицима код Задра, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о Страшном суду, нагласивши да земаљски судови и земаљска правда нису савршени – тек ће суд Божији бити коначна и праведна реч над светом и историјом. Тада ће Бог наградити праведнике и оне који су чинили добро ближњима, а злотвори ће бити удаљени од љубави Божије и вечног живота.
После Свете Литургије Епископ Фотије је осветио дом, који су пољичани подигли да би имали где да се сабиру, поводом разних црквених и другим прослава.
Потом је Епископ Фотије у пратњи протојереја ставрофора Петра Јовановића и осталог свештенства обишао цркву Светог Георгија у Смоковићу. Тренутно се у Смоковићу на обновљеној цркви ради на постављању нових звона и унутрашњем уређењу, те молимо све верне из Смоковића и околине да наставе помагати обнову ове светиње, како би она у догледно време могла бити и освећена.
На празник Светога Фотија Патријарха цариградскога (19.02.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. После Свете Литургије пререзан је колач и освештано жито у спомен светога патријарха Фотија, који је имендан и заштитник Епископа далматинскога г. Фотија.
Свети Фотије цариградски (ИX век) је један од највећих отаца православне Цркве који се празнује заједно са Светим Григоријем Богословим и Јованом Златоустим, такође патријарсима константинопољским. Свети Фотије се са правом назива исповедник светога православља, јер је непоколебљиво заступао чување Никео-цариградског симбола вере и предања светих отаца. Посебан допринос у богословљу је дао у својој књизи Мистагогија у којој је изнео православно учење о Светом Духу, а истовремено је указао на неодрживост западне интерполације у симбол вере тзв. уметка филиоqуе који уводи субординацију између личности Свете Тројице, што православно предање не познаје и не прихвата.
Многи оци са правом Светога Фотија називају отац јединства Цркве, управо због тога што је Свети Фотије чувар јединственог хришћанског предања како у богословљу, тако у канонском устројству и организацији Цркве.
Након тога приређена је трпеза љубави за све госте и присутне у трпезарији манастира Крке.
У недјељу Блуднога сина на празник светога Симеона Богопримца (16.02.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Лазарици на Далматинском Косову уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске и Архиепископије београдско-карловачке.
У својој беседи Епископ Фотије је тумачио причу о блудноме сину, нагласивши да су сви људи који нису крштени удаљени од Бога. Њима је потребно покајањем и Светим Крштењем да се врате Небескоме Оцу у заједницу Цркве Христове. Са друге стране и они људи који живе у Цркви такође треба да бдију над собом и да непрестано васпостављају живу и истиниту заједницу са Богом у Цркви.
После Свете Литургије пререзан је славски колач у част Крсне славе настојатеља манастира Лазарице јеромонаха Симона (Кузмановића). Након тога за све присутне госте и свештенство приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији трудом и залагањем настојатеља манастира јеромонаха Симона (Кузмановића).
На празник Сретење Господње (15.02.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства Епархије далматинске.
У својој проповеди Епископ Фотије је рекао да је празник Сретења велики празник сусрета Бога и човека, Бога и човечанства, али би он требао да буде празник сусрета човека и човека, нас и ближњих наших.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте и за све присутне у манастирској трпезарији.
У навечерје празника (11.02.2014.) великих васељенских учитеља и светитеља Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог служено је свечано вечерње богослужење које је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г.Г. Атанасије.
На сам дан празника (12.02.2014.г.) служена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г.Г. Атанасије и Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Митрополије дабробосанске, Епархија бихаћко-петровачке и далматинске. Након Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско жито у спомен ових великих угодника Божијих. У својој бесједи Епископ Фотије се захвалио на посјети Епископу бихаћко – петровачком Г.Г. Атанасију истакавши значај богословља којег су нам у предање оставили Света Три Јерарха.
Послије Свете Архијерејске Литургије ученици богословије приредили су свечану академију у част својих заштитника Света Три Јерарха. Овогодишњи темат је саставио протојереј Милорад Ђурђевић на тему »Допринос Света Три Јерарха јединству Цркве«. У склопу програма ученици богословије су извели игроказ »Ко тебе каменом – ти њега хљебом« који говори о братољубљу у духу светосавског предања.
На овогодишњој слави међу многобројним званицама били су и предсједник СДСС-а др. Војислав Станимировић, предједник СКД-а »Просвјета« г. Чедомир Вишњић, те начелници локалне самоуправе и добротвор Богословије г. Душан Торбица.
Послије је приређена трпеза љубави за све присутне госте. За трпезом љубави Епископ Фотије је у пригодној бесједи упознао присутне о великоме значају коју су ова тројица богослова Цркве имали кроз историју, истакнувши да је на темељима њиховога богооткровенског богословља утемељено учење наше Цркве.
У недјељу Митара и Фарисеја (09.02.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Дрнишу уз саслужење свештенства Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је рекао да не треба да будемо као фарисеј који одмах казује грехе ближњега свога, већ треба да се угледамо на цариника који није гледао у друге, већ је непрестано био загледан у Бога.
Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте и присутне трудом и залагањем надлежног свештеника јереја Драгана Зорице.
Неки монах крену у град да прода своје рукодеље. Тамо угледа једног сиромаха, који беше слабо одевен, сажали се на њега и дарова му свој плашт.
Сиромах одмах отиде те га продаде. Видевши то, старац се ражалости и покаја што му даде своју одећу.
Исте ноћи јави му се у сну Христос одјевен у његов плашт и рече: »Не тугуј. Ево, носим оно што си ми дао.«
са грчког превео:
Епископ далматински Фотије
У Недељу 32. по Духовима (2.2.2014.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Свете Литургије Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о царинику Закхеју и његовом покајању. Ово је једна од припремних недеља које нас уводе у вријеме Свете и Велике четрдесетнице, и на крају Празник над Празницима-Васкрсење Христово. Током ових припремних недеља, Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо прије његовог почетка. То и јесте карактеристика Православне литургичке традиције, да се за све Велике празнике припремамо постом, молитвом и покајањем. Због спасоносног значаја Великог поста, Црква нам скреће пажњу кроз јеванђелске приче на тему покајања, почевши са малим цариником Закхејом.
По завршетку Литургије приређена је трпеза љубави у просторијама Црквене општине Шибеник.
На празник Часних верига светог апостола Петра (29.01.2014) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства Епархије далматинске.
Часне вериге светог апостола Петра се празнују као други празник посвећен светом првоврховном апостолу Петру, то јест његовом чудесном избављењу из тамнице у Јерусалиму (Дап, гл.12). Часне вериге којима је апостол био окован од самог почетка поштоване су од благочестивих хришћана и полагане су на болесне који би потом оздрављивали. У време светога патријарха јерусалимског Јувеналија (В век) ове вериге апостола Петра добила је на дар византијска царица Евдокија. Она је један део верига дала на чување у Цариград, а други у Рим, где се и данас чувају.
После Свете Литургије пререзан је славски колач у част Крсне славе Епископа г. Фотија, в.д. ректора Богословије Света Три Јерарха.
Након Свете Литургије за све присутно свештенство и госте приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.
По устаљеној традицији на празник Св. Саве 27.01.2014.г. у храму Св. Ћирила и Методија у Кистањама служено је вечерње богослужење на којем је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије.После вечерњег богослужења пререзан је славски колач и освећено је славско жито чиме је отпочела свечана академија.
У пригодном програму учествовали су ученици Богословија Света Три Јерарха и полазници православне вјеронауке из Кистања и околине. Надлежни свештеник јереј Слађан Тубић је бираним ријечима поздравио Епископа далматинског Г.Г. Фотија и цијењене госте, истакнувши да је светосавље философија нашег живота која је заснована на духовним вриједностима која су његована кроз и у личности светог Саве. На богослужењу и програму присуствовао је велики број вјерника кистањске парохије и цијелог буковачког краја. На крају програма Епископ далматински Г.Г. Фотије је подијелио пакетиће дјеци која су присуствовала овој свечаности.
У наставку Преосвећени владика обишао је просторије СКД »Просвјета« пододбор Кистање која такође прославља своју крсну славу. У пријатном разговору Преосвећени владика се упознао са радом и актовностима овог нашег пододбора.
После посјете СКД »Просвјета« приређена је трпеза љубави за све присутне госте у просторијама ЦО Кистање.
Празник светога Саве првог Архиепископа српског (27.01.2014.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник светог Саве служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светоме Сави као светогорском подвижнику који нам је показао уски пут ка Царству Небеском. Својим одласком на Свету Гору свети Сава је и читав српски народ повезао са овом свеправославном светињом, али и са византијском традицијом и културом.
После Свете Литургије пререзан је славски колач у част првога просветитеља српскога светога Саве, а потом су полазници православне вјеронауке из Кистања и Книна извели кратки светосавски рецитал.
Затим је за све госте припремљена трпеза љубави у манастирској трпезарији.
У Недељу по Богојављењу, дан уочи Светог Саве (26.1.2014.године) парох шибенски протојереј Милорад Ђурђевић служио је Свету Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику.Литургијским сабрањем у овај недељни дан, вјерници шибенске парохије су обиљежили празник Светог Саве.Нарочито је важно што су дјеца, како школског узраста тако и они млађи, дошли у свети храм да прославе овог светог угодника.Пригодним програмом и рецитацијама светосавских пјесмица, најмлађи чланови наше заједнице уљепшали су и обогатили наше сабрање.На крају Свете Литургије о. Милорад је пререзао славски колач и благословио славско жито честитајући славу свим сабраним вјерницима.
По први пут, Вијеће српске националне мањине града Шибеника које као свог заштитиника прославља Светог Саву, обиљежило је своју Крсну славу. Као добар домаћин, Српско вијеће је у оквиру прослављања своје Крсне славе припремило и пригодне дарове за најмлађе чланове наше заједнице.Предсједница Вијећа Ђурђа Шарић као и већина чланова, заједно са својим гостима, присуствовали су Светој Литургији.Међу гостима и званицама био је и градоначелник града Шибеника др Жељко Бурић.
По завршеној Литургији трудом Црквене општине Шибеник и Вијећа српске националне мањине припремљен је славски ручак у просторијама Црквене општине. Након благослова трпезе, домаћинима се поздравним ријечима обратио др Жељко Бурић честитајући Крсну славу Српском вијећу.
У недељу 26.јануара 2014.године венчани су у храму Вазнесења Господњег у Цетини, Зоран Зеленовић из Цивљана и Милијана Вуковић из Ивошеваца. Свету тајну венчања су обавили јеромонах Јован (Ковачевић) из манастира Драговића и јереј Станко Антић парох марковачки.Након свете тајне свештеник Станко Антић је честитао младенцима на овоме радосноме дану и пожелео им дуг живот,многобројну децу и Благослов Божији у њиховом браку.
Слава Господу да је и у овоме храму након доста година извршена Света тајна брака. Уз молитве да ће Господ дати, па ће оваквих радосних догађаја бити и чешће у овој епархији наше свете Цркве.
У недјељу пред светога Саву 26.јануара 2014. године, Ц Општина сплитска је прославила своју храмовну славу. Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Господин Г Фотије Епископ далматински уз саслужење протонамјесника Славољуба Кнежевића, Драгана Михајловића и протођакона Дајана Трифуновића. Капела на Оброву била је премала да би примила вјерни народ који се ове године у великом броју сабрао на свету службу. На крају свете Литургије Преосвећени Владика Фотије, поздравио је у својој бесједи сав сабрани народ, честитајући славу, истакао је важност, потребу а и смјелост исповједања наше православне вјере, позивајући вјерни народ да се не стиди својега имена и своје вјере, јер народ без имена и вјере је народ без идентитета.
Храм светога Саве већ осамдесет година чека дозволу и право на своје закровљење, што је незамисливо да се у једној хришћанској земљи стварају толики проблеми за зидање једне богомоље. Православни Срби у Сплиту, храм зидају на својој земљи и о своме трошку и на то чекају толике године, нарочито је незамисливо да се не може добити дозвола за довршење, дакле, довршење а не ново грађење, зато је овај храм, храм мученик и најбољи показатељ атмосфере која влада на овим просторима, рекао је Преосвећени Владика. Преосвећени Владика је изразио наду у боље односе са градским властима, нарочито доласком новога градоначелника у Сплиту г. Иве Балдасара, са којим је Ц Општина остварила добру комуникацију и већ започела припреме за наставак реализације пројекта довршења храма св. Саве.
Послије бесједе Преосвећеног Владике Фотија, уприличен је скроман светосавски програм у коме су дјеца рецитовала пјесмице о св. Сави. На крају је, у просторијама Ц Општине, припремљена и трпеза љубави.
На празник Сабора светог Јована Крститеља (20.01.2014.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.
Сабор светог Јована Крститеља се празнује одмах по празнику Богојављења, зато што је свети Јован Крститељ крстио самога Господа на реци Јордану и био је сведок јављања Бога као Свете Тројице. Због тога је Црква одмах после празника Богојављења установила празник Сабора светог Јована Крститеља, као успомену на овога великога проповедника, предтечу, крститеља господњега.
Свети Јован Крститељ је био учитељ пустиње, учитељ монашког живота и учитељ покајања. Његова проповед о покајању је увек актуелна, посебно данас у наше време када људи заборављају духовне вредности и законе духовног живота и све више се на жалост окрећу земаљском и телесном животу. Никад покајање није било потребније него што је данас, данашњем народу, данашњим хришћанима.
После Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач у част Крсне славе игумана манастира Крупе Гаврила (Стевановића). После Свете Литургије приређена је за све госте трпеза љубави у манастирској трпезарији.
Празник Богојављења (19.01.2014.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенствао Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, а потом извршио велико богојављенско освећење воде.
Празник Богојављења је у раној Цркви празнован заједно са празником Рођења Христовог, јер оба празника указују на централну тајну наше вере – Оваплоћење Бога Логоса Господа нашег Исуса Христа. Касније се Богојављење одваја од Божића и почиње се празновати самостално као празник Крштења Христовог на реци Јордану када се Бог у својој пуноћи објавио као Света Тројица: Бог Син који се крштава, Дух Свети који у виду голуба силази на Сина и Бог Отац који се јавио у виду гласа са неба: »Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи«.
На празник Богојављења традиционално долази велики број народа, да би узели свету богојављенску воду коју узимају за пиће, али и чувају у својим домовима за благослов, јер је богојављенска вода символ освећења и преображења читаве творевине.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у манастирској трпезарији.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, на данашњи празник Крстовдан – навечерје Богојављења (18.01.2014.год.) служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Свете Литургије, у спомен Крштења Господа Исуса Христа на ријеци Јордану, Епископ Фотије је извршио Велико освећење воде.Након освећења, вјерни народ захвата освећену воду коју као благослов носи у своје домове.
По завршеном водоосвећењу, Епископ Фотије је бесједио о Крштењу Христовом, јављању Свете Тројице, као и о значају Тајне Крштења којом сваки човјек постаје сутјелесник Христов и члан Његове Свете Цркве.
По изговореној бесједи Епископ Фотије је највишим одликовањем Епархије далматинске,орденом Др Никодим Милаш, одликовао Валентину Ремеша рођена Царјова због великих заслуга, љубави према својој Светој Цркви, добродјелатељног живота и свакодневног свједочења хришћанске љубави према ближњем.
На крају је за сав сабрани народ припремљена трпеза љубави у просторијама Црквене општине Шибеник.
На празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великога – Нова година (14.1.2014.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића. У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о Обрезању Господњем као доказу реалног Оваплоћења Бога Логоса и Његовог очовјечења и о томе да је Обрезање Христово праслика Новозаветног Крштења. У Старом завјету обрезање је означавало припадност старозавјетном Израиљу-оданост Богу, а у Новом завјету новозавјетно обрезање-Крштење је знак припадности Новозавјетном Израиљу-Цркви Христовој.
Затим је говорио о Светом Василију Великом као једаном од највећих отаца Цркве. Свети Василије је писац монашких правила, многих апологетских и догматских списа у којима је објашњавао Тајну о Богу као Светој Тројици, а њему се приписује и Света Литургија названа Василијева која се служи десет пута годишње у православној Цркви.
После Свете Литургије приређена је трпеза љубави у просторијама ЦО Шибеник.
У Недељу Богоотаца, по Божићу (12.1.2014.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића.
На крају Свете Литургије Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о бјекству свете породице у Египат те страшној наредби Иродовој о убиству све дјеце до двије године старости у Витлејему и његовој околини. Плашећи се за свој престо, Ирод је издао ту страшну наредбу мислећи да ће међу побијеном дјецом убити и Богомладенца Христа.Црква је као успомену на страдање Витлејемске дјеце установила празник који се слави као Светих 14 000 младенаца Витлејемских.
По завршетку Свете Литургије припрељено је послужење у просторијама Црквене општине Шибеник.
На празник Светог архиђакона Стефана 09. јануара 2014.г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење манастирског братства.
Свети архиђакон Стефан је честа слава код православних Срба у Далмацији, која се празнује у ове божићне дане. Страдање Светога архиђакона Стефана показује да је мучеништво украс Цркве Христове и да оно сачињава унутрашњу природу Цркве.
После резања славског колача у спомен Крсне славе јеромонаха Јована (Ковачевића) сабрата манастира Драговића припремљена је трпеза љубави за све госте у манастирској трпезарији.
На празник Сабора Пресвете Богородице (8.1.2014.) у вечерњим сатима пронађен је проваљен храм светог великомученика Георгија у Книну. Починиоци злодјела су у свом дивљању по светињи окретали иконе наопачке, скинули са иконостаса престону икону св. Георгија и ставили на умиваоник, просули уље из кандила по престолу, испреметали свете сасуде и однијели копље и жлицу за причешће... Нажалост овај храм је перманентно мета провалника већ неколико година уназад. О овом злодјелу обавијештена је Полиција која је дошла и извршила увиђај. Надамо се да ће починиоци бити ухваћени и према њима примијенити се адекватне законске мјере.
На празник Сабора Пресвете Богородице (08.01.2014.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Книну уз саслужење свештенства и монаштва бихаћко-петровачке и далматинске Епархије.
У својој беседи Епископ Фотије је свима присутнима честитао Божић и нагласио да је Пресвета Богородица од стране људског рода најзаслужнија за превелику тајну оваплоћења Бога Логоса – Господа Исуса Христа, јер се она због своје чистоте, светости и послушања удостојила да постане Богородица, да роди Спаситеља Света.
После Свете Литургије за све свештенство и госте припремљена је трпеза љубави у ЦО Книн, трудом книнскога свештенства.
Празник Рођења Господа нашега Исуса Христа – Божић (07.01.2014.) свечано је прослављен широм Епархије далматинске у свим црквеним општинама и манастирима. Ове године су православни Срби у Далмацији били сабрани у великом броју око бадњака и Божића.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на свеноћном бденију у манастиру Крки. У току Свете Литургије прочитана је божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, у којој је посебно наглашена потреба да Срби у Далмацији, а и широм Хрватске живе у миру и да уживају она људска права која им Устав и закони гарантују. Патријарх Иринеј је посебно апеловао да престане прогон ћирилице, јер је то писмо свете браће Кирила и Методија, који су као што је познато били словенски апостоли, не само хришћанске вере, него и словенске културе.
Посебна духовна радост овога Божића је чињеница да су се многи верници причестили на Светим божићним Литургијама, показујући тиме да Црква живи витлејемском радошћу управо кроз Свето Причешће.
Ове године на божићна богослужења и бадњак сабрао се велики број народа, што показује да Срби у Далмацији и у тешким временима не одступају од своје православне вере и од својих светиња, међу којима је и манастир Крка (14. век), духовни просветни центар Епархије далматинске.
После Свете Литургије за све присутне госте приређено је божићно послужење у гостопримници манастира Крке.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је на Бадњи дан (6.1.2014.године) Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
Истога дана служено је вечерње богослужење у Саборном храму у Шибенику када се по традицији на богослужењу окупља велики број православних вјерника како из Шибеника тако и из његове околине.На крају вечерњег богослужења, Епископ Фотије је поучио вјерни народ говорећи о значају Христовог оваплоћења за наше спасење, а потом је благословио бадњак и бадњакове гранчице које су дијељене сабраном народу, а које народ носи у своје домове.Паљење бадњака је обављено у просторијама Црквене општине Шибеник гдје припремљено и послужење за сав сабрани народ.
У недељу, 05. јануара, на празник Отаца, Његово Преосвештенство Епископ Далматински г. Фотије служио је у цркви Успења Пресвете Богородице у Имотском Свету Архијерејску Литургију са свестенством и монаштвом. Литургији је присуствовао велики број вјерника.
Владика Фотије је, обраћајући се бесједом вјерном народу, подсјетио на значај празника Светих Отаца и нагласио да је вјера и сјећање на свете претке – управо оно што је православни народ на овим просторима очувало и што га чува од заборава и подсјећа на коријене којим припада. Кад год би себе кроз историју удаљио од тог памћења- народ је страдао. Владика Фотије је, у том духу, нагласио и значај Светог причешћа и позвао окупљени народ да се што чешће причешћује у договору са својим свештеником и активно узме учешће у Светој Литургији.
Након Свете Литургије одрзан је помен прецима на гробовима, који се у Имотском традиционално одрзава на празник Отаца.
Бадњи дан (6. 1. 2014) у 9:00 – Шибеник
Бадњи дан (6. 1. 2014) Јутрење у 23:00 – Манастир Крка
Божић (7. 1. 2014) Св. Литургија у 00:00 – Манастир Крка
Сабор Пресвете Богородице (8. 1. 2014) у 9:00 – Покров Пресвете Богородице у Книну
Св. Архиђакон Стефан (9. 1. 2014) у 9:00 – Манастир Драговић
Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2013. године
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:
Јављам вам радост велику која ће бити свему народу.
Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ
(Лк 2,10-11)
Овим речима, браћо и сестре и драга децо духовна, анђео Господњи се јавља пастирима у Витлејему и саопштава им радост велику – да се роди Христос, Господ и Спаситељ. Иако обузети страхом великим због појављивања анђела Божјег међу њима, они бише озарени славом Господњом. Ову исту радост велику поводом сверадоснога празника Рођења Господа Исуса Христа нама, сабранима у светим храмовима, у нашим домовима, у болницама и другим заводима, на путевима и радним местима, анђео такође данас објављује. Знајући то, уместо страха и изненађености, радујмо се и веселимо се, заједно са свим небеским силама, и препустимо се слави Господњој! Нека нас она све испуни и потпуно обузме, као некада пастире у Витлејему Јудејском!
Својим слављењем Богомладенца Христа придружимо се хоровима анђелâ, арханђелâ и свих светих небеских сила које – тада у Витлејему, данас у нашим храмовима и непрестано на небесима – славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења! Рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи је и највеличанственији богочовечански догађај. Зато је Божић празник вечне и надвременске радости.
Како је могуће да се Сâм Бог, односно Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, оваплоти, роди, постане човек? Ово питање нас уводи у тајну над којом сви мудраци овога света остадоше неми и затечени. Ко је до тада, до тог чудесног јављања анђела у Витлејему Јудејском, чуо да се Бог оваплотио, да се родио као човек? Нико! Само је пророк у Старом Завету пророковао: »Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и наденуће му име Исус« (Ис 7,14). Пророк само пророкује, али не даје одговор на питање зашто се Бог оваплотио, родио, очовечио. У речима анђела добили смо одговор. Он гласи: Христос Господ се родио ради нас људи и ради нашег спасења. Као што Бог из љубави, само из љубави, створи све и сва, и човека као круну свега створеног, тако исто, из исте љубави, Он се родио од Дјеве да би сву Своју творевину, а пре свега човека, обновио и препородио љубављу. Наднесен над тајну Рођења Богомладенца Христа, Свети апостол Павле говори о божанском смирењу, »самоиспражњењу«, кенози. Бог је, пише он, »понизио себе узевши обличје слуге, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту« (Рим 2,7-8). То је распон безграничне и недокучиве тајне љубави Божје, љубави која састрадава са палим Адамом и Евом до те мере да се најпре спушта у пећину витлејемску, а потом и до ада преисподњег. То је иста љубав Божја која је састрадавала са палим човечанством и док је оно пребивало у тами и сенци смрти. Знајући то, Свети Јован Богослов Духом Светим благовести: »Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да нико који верује у њега не пропадне, него да свако има живот вечни« (Јн 3,16).
Данас, када славимо Рођење Богочовека Господа Исуса Христа, пре свега опростимо једни другима и кажимо брат брату: Мир Божији, Христос се роди! Покажимо да можемо бити и да јесмо народ љубави Божје, народ који у свим искушењима овога века може бити веран и частан. Осим што нам доноси радост велику, Христос нам доноси и даје мир Божји, а то је Он Сâм. Зато божићно празновање и почињемо поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Тиме изражавамо своју пламену жељу и насушну потребу да се мир Божји усели у сваког од нас, али и међу нас, децу Божју, наслеђе Његово у овоме свету, прво као Живот нашег живота, Светлост света, Истина и Пут, а потом и све остало!
У ове радосне дане празника Рођења Господа Исуса Христа, обратимо посебну пажњу на заповест коју је Бог још у рају дао првом човеку и првој жени, рекавши им: »Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…« (1. Мој 1,27-28). У овој узвишеној и светој заповести Божјој сажет је узвишени смисао и тајна човека као боголиког бића – да буде родитељ и управитељ над свим што је Бог створио и дао му на управљање.
Како је то могуће? – упитаће неко. Могуће је из разлога што је човек жива слика Божја, саздан по лику Божјем, а Бог је Творац и Творитељ, Отац и Родитељ. Заповест рађајте се и множите се прва је света заповест дата роду људском. Јер, без рађања и множења нема љубави нити према Богу нити према ближњима. Бити родитељ највећи је дар човеку. Дух времена у којем живимо и »култура« која нам се насилно намеће управо су уперени против достојанства човека као родитеља. Као зрео и достојанствен народ, народ светих предака и светле историје, снагом вере и љубави према Богу и роду, одупримо се насиљу које се врши над нашим народом! Најбољи одговор на све непримерене понуде и захтеве кваритељâ Закона Божјег и природног јесте вршење воље Божје.
Рођењем Богомладенца Христа од Пресвете Дјеве Богородице благосиља се и на најсавршенији начин се освећује материнство. Ништа не претпостављајмо овом узвишеном и светом дару! Не тражимо изговоре и оправдања за наш егоистички комодитет и немарност према своме спасењу и спасењу света! Поштујмо слободу и право свакога, али исто тако знајмо да свака злоупотреба слободе као последицу оставља грех, односно смрт. А ми нисмо створени за грех и смрт већ за врлину и вечни живот.
У ове радосне празничне дане молитвено се сећамо страдања нашег распетог и заветног Косова и Метохије, колевке наше народне душе и наших најплеменитијих осећања. Молимо се Богомладенцу Христу да буде воља Божја са нашим Косовом и Метохијом. Бранили су Косово и Метохију од Турака Османлија 1389. године браћа Југовићи и стари Југ Богдан, а ослободили су га нови Југовићи, јунаци које су родиле честите мајке Српкиње, које су себе жртвовале и посветиле рађању синова и кћери за свето српско Косово и Метохију, за крст часни и слободу златну. Наше Косово и Метохија су страшно место постојања јер на њему страдања не престају, а неправда се из дана у дан увећава. Немир и насиље владају Косовом и Метохијом. Деценијама и вековима отимају ту покрајину, историјску Стару Србију из наших недара, из нашег бића.
Али, браћо и сестре, не успевају га истргнути, јер Косово и Метохија је више од територије. То је наш завет! Призивамо мир Божји на Косово и Метохију, мир, пре свега, међу нашом браћом Србима, као и мир међу свим људима добре воље! Нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији поручујемо: знајте да нисте сами и нисте заборављени; са вама је сав српски род, али и сав правдољубиви свет који са вама састрадава, пати и моли се. Радујте се и будите у миру, слози и љубави међусобној и са свима људима! Изнад свега будите у миру, слози и љубави са нашим светитељима и мученицима који својим подвигом прославише Господа, а Господ прослави њих Својом славом и благодаћу!
Срећан и благословен Божић желимо и свој нашој браћи и сестрама у Далмацији, Хрватској, Славонији, Лици, на Кордуну и у Банији који поново доживљавају, као и пре двадесет година, прогоне и страдања због свог имена, писма и језика. Читав слободољубиви и правдољубиви свет стоји нем и запањен пред чињеницом да се брутално прогони једно писмо, у овом случају ћирилица, писмо свете браће Ћирила и Методија. Посебно смо забринути пред чињеницом да се питање ћирилице користи као параван за наставак прогона српског народа у Хрватској, за застрашивање Срба и одвраћање истих од повратка на њихова огњишта. Молимо се Богомладенцу Христу да својом божанском љубављу испуни срца и душе оних који гаје нетрпељивост, па и мржњу према свему што је српско и православно. Човек и народ без љубави – шта је? Нека место мржње љубав завлада!
Са посебном очинском и пастирском љубављу данас се молитвено сећамо наше браће и сестара прогнаних са Косова и Метохије, из Далмације и читаве Крајине, из Босне и Херцеговине, који, ево, годинама Божић дочекују обесправљени, без права на повратак и на своју имовину. Богомладенац Христос био је и Сâм прогнаник у Египту, али када дође време и помреше они који тражише живот Његов, Он се врати у Своју отаџбину, у Свој Назарет, у земљу отаца и праотаца Својих. Молимо се Богомладенцу Христу да и наше прогнанике милошћу и добротом Својом врати у земљу њихових отаца и праотаца и тако обрише сузе са лица њихових и утеши их.
Исто тако, данас се молитвено сећамо наше браће по страдању и мучеништву у Сирији, Египту, Ираку и другим земљама широм Блиског Истока, над којима се пред очима целог света врши духовни и биолошки геноцид. То су наша браћа од којих смо, и преко којих смо, примили духовну културу и цивилизацију. Овог Божића хиљаде прогнаних људи тугују и плачу због изгубљене деце, родитеља, сродника и пријатеља. Хиљаде њих је без кровова над главом, смрзнутих у неусловним склоништима и шаторима. На десетине и стотине њихових храмова и манастира стоје опустошени, попаљени и порушени. Митрополити и монахиње, киднаповани и у сужањству, стрепе у неизвесности када ће бити ликвидирани. А све им то чине због имена Исусовог, Које они воле и исповедају. Трагична слика наше браће са Блиског Истока најбоље сведочи како је страшно и ужасно када мржња замени љубав и веру. Није страшан пад већ је страшно остајање у паду, у прелести, у заблуди, што се крунише таквом мржњом према Истинитом Богу и Његовим слугама.
Честит и благословен Божић желимо нашем утамниченом брату и саслужитељу Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Господину Јовану и свој прогоњеној и страдалној Цркви Православној у БЈР Македонији. Њега тамошња власт држи неправедно утамниченог, а његовим верницима ускраћује слободу вере и савести из разлога што су се определили за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Етнофилетистички раскол је највећа трагедија наше Цркве у БЈР Македонији. Расколници, нажалост, јединству Цркве претпоставише политику и етнофилетизам. Апелујемо на власти БЈР Македоније да одмах и неизоставно ослободе нашег оца, брата и саслужитеља Архиепископа охридског и Митрополита скопског Господина Јована, да Цркви Божјој, Охридској Архиепископији, обезбеде пуно право и слободу која јој по закону припада. Апелујемо и на међународну заједницу, која посматра како се крше основна људска и верска права и слободе у БЈР Македонији, да предузме мере и спречи даљу дискриминацију једне Цркве и једног народа.
Исто тако, жалимо и протестујемо због непрекидних насртаја режима који влада у Црној Гори на идентитет, статус и слободу Српске Православне Цркве, и због покушајâ уплитања у њен унутрашњи живот и канонско устројство. Јавно питамо тамошње идеологе, самозване аутокефалисте, иначе махом атеисте, зашто у духу сопствене верзије демократског и секуларног друштва немају куражи да јавно затраже и такву реорганизацију Римокатоличке Цркве да и њој седиште буде у Црној Гори, а не у Ватикану, као што то траже за Православну Цркву.
Свима вама, браћо и сестре, драга децо духовна, вама у Отаџбини и вама расејаним по читавом свету, желимо срећан и благословен Божић. Премда нас у неким случајевима раздвајају хиљаде миља, данас нас Христос Бог све сабира око Себе да Га славимо и да се као браћа и сестре, као Народ Божји, око Њега окупимо и духовно угрејемо. Данас смо ближи једни другима јер смо близу Христа Господа, јер смо сви као велика светосавска породица на духовној гозби код Богомладенца Христа, Који нам и сада као некада поручује: Будите једно као што смо Отац Мој и Ја једно!
Јединство нашег рода, јединство наше Светосавске Цркве, нема нико право да угрози и доведе у питање. Сви они који из властитих побуда и интереса, због своје гордости и сујете цепају плашт наше свете Цркве треба да знају да ће их кад-тад стићи правда Божја. Позивамо све на духовну будност и мудрост. То нам је данас најпотребније јер свуда око нас и међу нама круже они који желе да нас виде поцепане и разједињене. Црква наша Светосавска јесте и остаје трајни гарант и темељ нашег духовног, црквеног и националног јединства. Само у Цркви и кроз Цркву ми смо са Христом Господом и у Христу Господу. Онај ко је себе издвојио из Цркве одвојио је себе и од Христа Господа. Зато ми сви останимо верни Господу, нас ради Рођеноме, у јединству свете Цркве Његове!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2013. године.
Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни епископ липљански ЈОВАН
Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД
Преузето са: хттп://спц.рс/
